Dok je Rim bio Rim važilo je: Romano vivito more. Što će reći: kad dođeš u Rim ponašaj se kao Rimljanin.
Već u Senekino vreme (četvrta godina p.n.e – 65. godina n.e) čuvena izreka moći, ono što bi savremeni teoretičari rekli hegemonije, bila je ad acta. „Od Kapitola prođoh ulicama našeg stonog grada. U slavnom Rimu nigde Rimljanina nema. Od Senata na sve četiri strane tuđinci su drugojakih boja i jezika, običaja i kultura iz dalekih pokorenih ili još neosvojenih zemalja. Oslobođenih robova, neuhvaćenih tata, useljenici udaljenih svetova – sve je to zauvek preplavilo naš slavni Rim. Možda smo menjali svet, ali će svet zauvek promeniti nas.”
Imigrantska okupacija
Na današnjem Zapadu Seneku bi proglasili kršiteljem ljudskih prava i zasigurno bi mu Kristijan Amanpur sa Si-En-En (CNN) ekrana objasnila njegove zablude. Da, imao bi ko da ga čuje, ali malo ko bi se usudio da nešto kaže u odbranu njegove misli, jer je to politički nekorektno. Videti istinu u takvom svetu je suvišno. Tako da bi Seneka ovako šta mogao da ubaci na TikTok dok Amerikanci i to ne zabrane…
Kad danas ideš u Nemačku ponašaj se… Muslim Land vivito more! Valjda bi u tako nešto mogao da stane nalaz Instituta za kriminološka istraživanja Donje Saksonije (Nemačka) da „većina muslimanskih učenika (67,8%) navodi da su im pravila Kurana važnija od zakona u Nemačkoj”! Nalaz je iz aprila 2024. Čini se da on dolazi logično iz stanja koje je, na primer, opisano u izveštaju „Dojče velea” (nemački državni radio i TV program za strance) iz maja 2017. a naslovljenom „Šerijat ili ustav?”
„Šta je islam? Šta je šerijat? Kakve to veze ima s Nemačkom? O tom pitanju se ne raspravlja samo posle nedavne izjave nemačkog ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera koji je rekao da ‘Nemačka nije burka’. Još pre 10 godina, bivši bavarski premijer Edmund Štojber je izjavio: ‘U Nemačkoj se mora poštovati Ustav, a ne šerijat’. Bilo je to četiri godine pre nego što je bivši nemački predsednik Kristijan Vulf 2010. rekao: ‘Islam je deo Nemačke’. Međutim, tema je postala aktuelna zbog povećanog broja muslimana i rasta desnog populizma… Na sastanku održanom u Frankfurtskom istraživačkom centru, rasvetljene su neke od spornih tačaka šerijata i Ustava.” Registrovanje stanja je „rast desnog populizma”!?
Inferiornost nije tolerantnost
Ako je neka evropska javnost stigla do rasprave o dilemi ustav-ili-šerijat, valjda je logično da deca (ispitivani su oni od 15 godina) koja su odrasla u muslimanskim porodicama – a koja Nemačku doživljavaju kao prihvatljivu za „bolji život”, ali kao stranu i negostoljubivu ne vidi skoro polovina njih (45,8%) – zašto islamska teokratija ne bi mogla biti (naj)bolji oblik vladavine.
Kad su videli kako Zapad izgleda iznutra, oni sebe ne doživljavaju kao poslugu nego kao osvajače. Oni hrabriji zato mogu da idu i dalje. Oni, ako ih već pitate, više od 35% njih – „razumeju nasilje nad ljudima koji vređaju Alaha ili proroka Muhameda”. Oni veruju a oni koji vređaju – ne veruju! I to što antivernici misle da je demokratija i vređanje proroka Muhameda – to islamska teokratija smatra nedopustivim. Tu nema mesta dijalogu. Ni toleranciji, koja je inače podignuta na nemoralu. Ako se to ne može sprečiti bez nasilja? Ništa to ne menja!
Prorok i Kuran se ne smeju poništavati i to je veće od ličnog komoditeta i opravdanja: pa, šta da im radim? Njih više od petine drži da „pretnja islamu iz zapadnog sveta opravdava muslimane koji koriste nasilje za odbranu”. Broj takvih će se povećavati, bar u korelaciji sa slabostima Zapada koje se uvećavaju. To što ih nemačka „supremacija” vidi kao primitivne neće imati bitan uticaj da oni makar porazmisle, a kamoli da promene mišljenje.
Nemci su nekad znali da su činjenice „tvrdoglave”. Sad su začuđeni, ali i uplašeni. „Sve više nemačkih roditelja obraća se školama, navodeći da hrišćanska deca žele da pređu u islam kako više ne bi bili autsajderi u školi”, rekao je anonimni zvaničnik nemačke državne bezbednosti za najtiražniji i najuticajniji nemački list, tabloid Bild.
Borba za veru
Do toga se došlo društveno logično: „Broj muslimanske dece u školama se godinama ubrzano povećava, a hrišćanska deca su često u manjini, posebno u velikim gradovima… Sada je u pojedinim školama u velikim nemačkim gradovima procenat muslimanskih učenika iznad 80%. To su, između ostalog, škole u Berlinu, Frankfurtu, Ofenbahu i Esenu.”
A muslimanska deca su preduzimljivija. „Kada se devojčice u školi ponašaju previše ‘zapadnjački’, po razumevanju mladih muslimana, na primer ne nose marame ili se upoznaju sa dečacima nemuslimanima, muslimanski učenici misle da moraju da brane svoju čast i upozoravaju devojčice da treba da se ponašaju kao pobožne muslimanke.”
Po sociološkim saznanjima o moći „pritiska vršnjaka” – ako ste mali Nemac, osećate se inferiornim. Šta bi bio njihov odgovor? Da se hvale kako im roditelji govore da je vera u Boga glupost nepismenih i „opijum za narod”? Ali, što reče onaj „anonimni zvaničnik nemačke državne bezbednosti”, mladi muslimani često „izgledaju preteće i pribegavaju nasilju”. Kad nešto kažeš – moraš biti spreman da se boriš za to.
To što čovek iz državne bezbednosti brani decu svog naroda anonimno (!?) – u javnom mnjenju koje sebe na sav glas zove slobodnim – sugeriše da se i taj najoperativniji deo nemačke države (da, to je država koju su stvorili Nemci) plaši nečega u tim događanjima. Ne plaše se oni još dece i dečačke zahuktalosti, ali osećaju zebnju jer sve to „pokazuje koliko je dubok trag koji je politički islam već uspostavio u Nemačkoj”. Kad bi se hrišćanska deca (recimo, ruskih ili ukrajinskih imigranata) u tako hipersekularnom društvu ponašala „slobodno”, kao mladi muslimani, rešile bi to nemačke tajne službe za čas.
Ovo je nešto gde tajne službe lome zube – od Senekinog Rima do Habermasove Nemačke. Onda pred ranim hrišćanima, danas pred imigrantima iz bivših kolonija. Kad otpadnik od žive vere stoji pred verujućim – koji još i ne sanjaju humanizam i prosvetiteljstvo, i čije uši ne mogu da čuju ničeansku poruku: „Bog je mrtav!” – on je biće bez zaštite.
Multikulturalizam kojim nemački političari decenijama mlataraju po javnom mnjenju „odavno je propao”, kako je ocenio stručnjak za unutrašnje poslove CDU-a Kristof de Vris, navodeći da je posredi „sistemska indoktrinacija”. To sve objavljuje Bild koji je najvatreniji zagovornik multikulturalizma – po sugestijama svog osnivača Aksela Špringera – koji im je ostavio u amanet da uvek i bez razmišljanja slušaju šta im Amerikanci govore.
Kolektivna šizofrenija
Istovetno, što reče inferiorni De Virs, Bildovom prvom novinaru pred smrt a posle prošlogodišnjih demonstracija u Berlinu za Palestince potvrdio je i Henri Kisindžer. Greška, rekao je nemački Jevrejin koji je učestvovao u podizanju globalnog mulitkulturalizma kao ideologije Paks Amerikana (Pax Americana). Nemci iz toga ne mogu da izvedu nikakav zaključak na svoju korist. Amerikanci greše (?), Nemci plaćaju. Ide se dalje.
To sve od Amerike okupirane Nemce drži u kolektivnoj šizofreniji koja nadilazi bolest. Dok čitav svet vidi da Izrael u Gazi čini nešto što se posle nemačkih radova u Drugom svetskom ratu najjednostavnije može podvesti pod pojam genocid, Nemci kao najniži bednici vode kampanju za rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Kakva je to matematika? Kako jedan veliki narod može sebe spustiti na te grane? Može. Jer Amerika se hrani njihovim samoponižavanjem.
Nemačka se oseća napadnutom od islama, a onda do maksimuma zaoštrava odnose sa milijardu muslimana širom sveta! Kao odgovor nudi – osudu Srba za „genocid” u Srebrenici! Šta god se desi s tom rezolucijom u Generalnoj skupštini UN u vremenu koje dolazi – Srebrenica će biti ulog od jednog centa u igri gde će se ulagati milioni (dolara). A Nemci nemaju pravo da vide tu očiglednost.
Pobuna na američkim univerzitetima (ne i na nemačkim) protiv užasa u Gazi samo je plamičak koji obasjava strahotu koja pokušava da se poništi somnabulnim prikrivanjem. Jasno mora biti nejasno. Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć… Orvel se ni tada nije zezao. Sad je to gola stvarnost.
„Naš glavni problem u izveštavanju o Izraelu, o Gazi, u ovom stadijumu koji traje već šest meseci, jeste što ne možemo da idemo tamo. Ovo je situacija bez presedana. Novinari nisu na terenu u Gazi”, objašnjava, kao da je sišla s uma, stanje stvari Kristijan Amanpur.
Morate biti mesečar koji je baš krenuo po krovu solitera a da vam nije, posle ovog, na umu pitanje: ko ne dozvoljava da zapadni novinari idu u Gazu? Bili su svuda – kao deo zapadne mašinerije – ali sad je Izrael odličio da su i takvi – nepoželjni. Nalaze da su i kao provereni dezinformatori nepouzdani.
Ali, mis Amanpur, Izrael je deo „slobodnog sveta”, sa „demokratskim institucijama”, „ljudskim pravima”, „pravnom državom” i „slobodnim medijima”… I premijerom i vojskom koji nikad nisu čuli za Ženevske konvencije koje određuju granice ubistva u ratovima. To bi svako biće u ludnici moglo da vidi, samo ne najistureniji zapadni novinari.
Ipak, Nemci su propustili da primete da se u Izraelu o šerijatu može govoriti samo u zatvorskim podrumima gde leže Palestinci posle suđenja za koje niko ne veruje da vode sudije kojima je do prava i pravde. Instinkt samoodržanja kod Izraelaca nije poništen do stepena nemačkog (ne)prava na samoodbranu.
Šta tu mogu da sanjaju Nemci? Da će im, ipak, biti dozvoljeno da se prema muslimanima odnose kao Izraelci? Glupog li pitanja! Nikad, nikom, ni u jednom delu američkog društva ne bi mogla pasti na um takva ideja. Pa čak ni u Nemačkoj to niko ne bi smeo izgovoriti. Koliko god bio „ekstremni desničar”. Odmah bi bio etiketiran kao pokretač novog holokausta. A holokaust je manje izrabljena i zloupotrebljavana reč od reči genocid.
Bog je uvek tu
Dok Nemci, za potrebe Amerikanaca, rade na uspostavljanju građanske „islamske” Bosne, četiri mlada muslimana u srednjoj školi „Nordštat” u Nojsu, Severena Rajna Vestfalija, traže stroga islamska pravila, takoreći uvod u šerijat. Traže da se nastava striktno razdvoji po polovima, da muškarci drže časove plivanja dečacima, a žene devojčicama, da devojčice obavezno nose marame, da čet-grupe za komunikaciju unutar razreda budu razdvojene po polovima, da se muslimanima obezbedi prostorija u školi za molitvu i da petkom ranije napuštaju školu da bi mogli da odu u džamiju („Dojče vele”). Novinari su tu stali, što ne znači da je spisak i blizu kraja.
Muslimani koji uče nemačke škole „izričito odbacuju demokratiju”, „javno podržavaju kamenovanje” grešnika, a i prete muslimanima koji nisu saglasni – jer su „loši muslimani”. Nepoštovaoci se za to ne mogu optuživati. Jer na evropskom Zapadu više ne važi preneseno značenje latinske izreke – Romano vivito more. Zapad više nije Zapad. Truljenje osećaju i deca u školi… Da parafraziramo Napoleona: ko neće da drži do svoje hrišćanske vere – doći će mu tuđa. (On je to govorio za vojsku.) I glupo je da se čude otkud to. To valjda samo njima nije jasno.
Karl Gustav Jung je na ulazu u svoju kuću stavio: Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. (Prizvan ili neprizvan, Bog je uvek tu.) Ta spartanska izreka, koju je on pronašao u spisima Erazma Roterdamskog, posle je uklesana na njegov spomenik. Sve se zna. Samo je pitanje šta se sme i može. Šta se više može?
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RT Balkan
Naslovna fotografija: Dan Kitwood/Getty Images
BONUS VIDEO:
