DRAGAN M. ĆIRJANIĆ
U kakvu prošlost i kakvu budućnost su zagledani čovek i žena na slikama Dragoša Kalajića
Kao da se umešala neka sila višega reda da pomeri datum otvaranja ove izložbe iz perioda zimskog solsticija u period letnjeg i u treći dan našega Vidovdana, simbola kontinuiteta naše duhovnosti, dana kada duhovnim očima vidimo više i dalje… u vreme koje koincidira sa našom i evropskom novom zapitanošću o Evropi i njenom identitetu. I nema boljeg mesta i bolje ličnosti povodom koje ćemo prozboriti o našoj zajedničkoj sudbini… Ova izložba, ne slučajno, pada u pravo vreme kada smo prisiljeni da izađemo iz letargičnog sna o EUniji i kada preispitujemo prirodu ove tvorevine.
Ne poznajem Srbina koji je veći evropejac od Dragoša Kalajića i ne poznajem Srbina koji je veći integralni srpski nacionalista nego što je bio on. Kontradikcija je samo u očima i shvatanjima naših liberala. Za autentične Evropljane biti nacionalista je neophodni preduslov pripadnosti Evropi. Već sa ovom konstatacijom smo u središtu tema kojima se Dragoš celog života bavio, Velikom Evropom, Našom Evropom.
Najsažetiji izraz Dragoševog slikarstva mogao bi za ovu priliku kao podnaslov izložbe biti natpis – Tradicija je najbolja avangarda.
To slikarstvo nije još jedan –izam ili umetnički kapric u težnji za originalnim, već izvire iz celokupnog njegovog dela i njegovog shvatanja Tradicije. Zajedno sa njima čini jednu nedeljivu celinu.
DOŠLjAK IZ VELIKIH DALjINA
Nisu svi ljudi deca svog vremena. Dragoš pogotovo. On dolazi iz velikih daljina i podseća nas da postoji jedan drugi svet naših mogućnosti, božanska strana našeg bića. Sasvim suprotno vrednostima modernog sveta koji nam pokazuje svu dubinu našeg pada. On je čovek čije delo i ličnost pobuđuju ekstremna osećanja i koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Još od pojave Miloša Crnjanskog niko u Srbiji nije govorio sa takvom snagom i koherentnošću o pravom stanju duha Evrope i to kao autentični Srbin, vezan za Evropu prastarim, suštinskim vezama, vrednostima i identitetima, koji, čini se, skoro da i nisu prisutni u formiranju naše države, našeg mesta u Evropi, već više od jednog veka. Naivni, povodljivi i lakomisleni, tumaramo mrakom Novoga doba, čije osnovne razloge, pobude i smer ne razumemo. Još postojimo kao država zahvaljujući memoriji naše krvi, zavetnom obećanju mističnih sila Proviđenja naših osnivača, nekada davno… u predelima mita, koji postoji, uprkos neverovanju današnjeg čoveka.
Prosto je fascinantno koliko Dragoševo delo dobija na značaju kako vreme prolazi i kriza se produbljuje. Šta ga to čini važnim za nas?
U svetu dekadencije i ružnoće svako ko govori istinu i afirmiše lepotu lako postaje ekscentrik, čak i monstrum u očima posrnulog sveta. Velika drama evropske istorije odvija se pred nama. Evropa je doživela kulturni genocid, čije ubrzanje se dešava naročito posle Drugog svetskog rata, kada je evropski čovek ostao bez religioznog i kulturnog uporišta, koje ga je formiralo tokom hiljada godina. Sveto trojstvo, odnosa Čoveka, Boga i Sveta, je narušeno. Sam, sa iluzijom svojih sloboda, prepušten na milost i nemilost silama ekonomije i destrukcije, stranim njegovom autentičnom biću, on se našao na ivici opstanka i iščeznuća. Naša civilizacija podržava i podstiče najniže porive čoveka, koji uzimaju planetarne razmere putem širenja trgovine i razvoja tehnike. „Moderni svet je septička jama svih opakosti i dekadencije, koje želi da uspostavi kao normu”, kaže sa pravom Nikolas Gomez Davila, mislilac Tradicije.
O! Mnogo je stvari večeras ovde sa nama i mnoge ličnosti su tu. Osećate da ste u centru jedne energije koja vas primorava da se odredite. Sa Dragošem nikada ne može biti dosadno. Tu su sa nama, kao sažetak jedne kaste umetnika i mislilaca, kao planinari koji se penju ka vrhovima, vezani jedni za druge, Homer, Platon, Julijan Imperator, Niče, Tilak, Selin, Jinger i Paund, Evola, Hajdeger, Šmit i Malaparte, Despot Stefan, Crnjanski i Krakov, Aleksandar Lončar, srpski borci na ratištima, Drije la Rošel i Kodreanu… u osvajanju vrhova istine, lepote i životnog smisla, „lovci svetih senki na večnim visovima”.
Dragoš je govorio da je samo karika u dugom lancu Tradicije. Jedinstvena pojava u svetu umetnosti, on slika obrise te Tradicije sa religioznom posvećenošću. Plavetnilo neba, snežni vrhovi planina, kameni svodovi hrama, kupaju se u prozračnim bojama Sunca kao na nekom nebeskom, svetlosnom, dvoru, gde najčešće vidimo čoveka-ratnika i ženu ili samo jedno od njih, koji stoje tu zagledani u daljinu. Ko su oni i šta to čekaju?
ARIJEVSKA KOSMOGONIJA
Dragoševe slike su evokacija pravih Evropljana. Sa starim podelama i ovakvim životom nikuda se više ne može stići. Potrebno je izdići se iznad datosti i imati kapacitet za novu sintezu. Nova elita će se oformiti za novi ciklus našeg života. Ovde je reč o obnovi smisla, o gradnji uporišta i smeru naše egzistencije.
Evropa je pod okupacijom tamnih sila nihilizma. U svojim spisima o toj okupaciji (Smak sveta, Mapa antiutopija, Američko zlo) i nizu ogleda i knjiga o modernom varvarstvu i njegovim pošastima, Dragoš je rekao svoje „ne” vladavini trgovačkog staleža i njegovom korozivnom dejstvu na naš život. Njegova važna misao da je kapitalizam kao svetonazor i poredak trećeg trgovačkog staleža iznedrio jeres komunizma, da bi završio sa Evropom, kao da ni do sada nije do kraja shvaćena. Iste sile destrukcije sinhrono su radile na obe strane, da bi danas konsolidovane izvodile svoj poslednji čin. U sekularizovanoj Evropi, lišenoj božanskog principa, još samo pojedini umetnici svedoče o svetosti života.
U svom slikarstvu, međutim, on vizualizuje svu arijevsku kosmogoniju. Njegov čist i jedinstven stil u svemu govori veliko „da” toj pobedničkoj smirenosti u haosu života. Sakralna atmosfera usredsređenosti pred odsudnu borbu, evocira etos jedinstva između misli i dela, božansko nadahnuće i spremnost na akciju. Nalazimo se u prostoru nesavremenih prizora i projekcija jedne religiozne objave integralnog Evropljanina, čoveka i žene, sjedinjenih u perspektivi herojskog etosa. Oslanjajući se na trezore najstarijih spisa Indoevropljana, bez istoricizma, on slika bezvremeni svet večne polarne Otadžbine i priprema povratak izgubljene Imperije duha. Na ovim slikama-objavama-otkrovenjima u prisustvu smo sila apsoluta i autoriteta. Svega onoga što je iz ovog našeg sveta danas proterano. Apsolutni muškarac i apsolutna žena, diskriminatorna hijerarhija dvora i hrama, antiegalitarizam na svom vrhuncu, samo su obrisi epske slike apolonijskog sveta arijevaca. Prizivajući živu Tradiciju, udahnjujući simbolima novi život, Dragoš Kalajić je glasnik te nevidljive Imperije. To je objava jednog sveta koji postoji kao „unutrašnja Imperija”, koja će sigurno postati stvarnost. Iza lika hiperborejskog dendija, kao poslednjeg odbljeska heroizma, u ovom svetu dekadencije gledaju nas oči najeminentnijeg ideologa srpskog i evropskog nacionalizma. Nacionalizma, zasnovanog na zajedničkom poreklu i projekciji Neba. Na Nebu su svi naši ideali. Kule i osmatračnice Svetlosnog dvora čuvaju kontinent Evrope od pada u ništavilo egzistencije.
Kod integralnog čoveka sve je aktuelizovano i istovremeno prisutno, i prošlost i budućnost. Celovitost nalaže da prošlost i nije prošla, već je formativno prisutna u našim ciljevima i akcijama. Metafizičko slikarstvo Dragoša Kalajića najavljuje trenutak Istine, vreme kada ćemo morati da se pogledamo u oči, mi, Hiperborejci.
INKARNACIJA VEČNOG ZAKONA
Odlučan i totalan kao Ungern fon Šternberg, Dragoš Kalajić je slikar monarhijskog principa božanskog zakona Reda. Na tim slikama religije solarnog reda nema ničega slučajnog, ličnog i suvišnog. Sve je usredsređeno na ispunjenje božanskog dela.
Nalazimo se pred jednom osobenom manifestacijom božanskog principa, pred jednim avatarom, inkarnacijom večnog zakona.
Fascinantno je i to što kod Dragoša nema nikakve evolucije, nikakvog razvoja, već sve postoji gotovo i oformljeno od samog početka. U neobičnoj poemi Krševina, koju piše u ranoj mladosti, pita se „kako, kako živeti dostojni onoga što jesmo”? „Odbij svet ovaj bez straha, jer, kad bi strah bio kriterijum istorije, istorija bi bila nemoguća i ćuti u hrabrosti usamljenosti pod vatrometom blagostanja…”
Mladi Dragoš je itekako osećao tragediju poražene Evrope. Svojim nemirima, tuzi, nezadovoljstvu i pobuni dao je epske razmere.
Mi i kao narod već dugo ne živimo svoj život, nismo ono što zaista jesmo. Dragoš nas svojim slikama podseća da postoji jedan drugi stvarni naš svet, nas, slobodnih da budemo ono što jesmo, veličanstveni deo sebe.
Mi živimo u velikoj laži. „Da li je Evropska unija doista evropska?”, s pravom se pitaju Evropljani. Kalajić je ubedljivo više puta predočio da je to tvorevina vašingtonske atlantističke zavere mondijalizma, iza koje se krije mržnja na Evropu i vodi ka slamanju njenih vitalnih snaga. Okultni i neobjavljeni rat protiv Evrope dobija i svoje epiloge u podloj izdaji otvaranja svojih granica milionima migranata neevropskog porekla. Rihard fon Kudenhof Kalergi je još 20-tih godina prošlog veka budućnost Evrope video u mešanju rasa, što bi posledično vodilo eliminaciji nacionalizama, evropskih naravno. Svedoci smo ostvarenja tog plana.
Na Dragoševim slikama, međutim, vidimo traganje za energijama primordijalne i transcendentne Otadžbine, Hiperboreje, koja je jezgro evropskog nacionalizma, njena idealna nebeska država. Istinoljubivost je za Indoevropljane jedna od osnovnih vrlina čovekovih, atribut onih koji su se definisali kao „Mi iskreni ljudi”. Oni su uzor, i kriterijum svakog Reda i suvereniteta. Taj moral je i uzor svakoj obnovi nacionalne kulture, jer nacija je prirodno stanište i okvir za procvat svake kulture, gde se sve osobenosti i iskustva slivaju u jedan stil.
RUSIJA IMPERIJA SPASA
Lav Gumiljov u svojoj Etnogenezi… kaže da se u svakoj zajednici izdvoje oni kojima su život i boljitak zajednice važniji od ličnog. Oni zajednicu brane po cenu života. Oni pažljivo neguju običaje i kulturu, i to pasionirano čine sa sebi sličnima. Time se obezbeđuje kontinuitet tih posebnosti i jedinstvenosti. Tako se stvara aristokratija, kasta pasioniranih. Kroz božansku eugeniku slažu se svojstva i talože u određenom kodu…
O takvoj kasti upravljača je ovde reč, eminentnim grupama, čije ideale i memoriju Dragoš slika na Nebu Evrope. To su ljudi za period kriza, za izuzetne trenutke, prelomne za naciju, koji preuzimaju odgovornost, koji vide najdalje. Avangarda evropskog preporoda već živi. Evropa slobodnih nacija od Lisabona do Vladivostoka već je u srcima mnogih, probuđenih sećanjem na davnašnje zajedničko poreklo. Dugo dugo u Srbiji, pa i Evropi, niko nije govorio o onome što je zaista važno, kao što je govorio Dragoš Kalajić.
Setimo se i Duginovih reči. „Mi se ne borimo za prošlost koja je prošla, već za večnost koja se ogledala u tradicionalnom društvu”, kaže teoretičar evroazijstva.
Rusija, kao baštinik polarnog hiperborejskog svetog kruga, evropskih vrednosti, sve se više ukazuje kao Imperija spasa, koja će bljeskom Otkrovenja vratiti izgubljenu duhovnost Evrope. Bez Rusije Evropa je samo partikularna tvorevina, osuđena na nestajanje, a sa Rusijom je primordijalna Imperija budućnosti.
Kao što je seme, sažetak vrste, nukleus jednog sveta, tako su i ove slike, sažetak naše arijevske tradicije, sve što je potrebno za novi početak; i kao i u crkvi, tako i u mitu, otkrivaju se onima koji te kodove razumeju, a ostaju zatvorene za one sa grimasom podsmeha na licu.
Sagledajmo, bar zakratko, svoj život i svoj svet, tim optikama i perspektivama i postaćemo snažni, bezbrižni i laki…
Našu, srpsku pripadnost Evropi još moramo proučavati i sebi otkrivati. Iznenadili bismo se novim spoznajama našeg prisustva od Baltika do Sredozemlja još u predhrišćanskom periodu. Na novim-starim osnovama gradimo svoj evropski identitet. Mnogo više, više no što mislimo, utkani smo krvlju svojih predaka, u početke, u osnove tog mita (hesiodskog mita o Hiperboreji).
Za kraj, navedimo reči Emila Benvenista o Indoevropljanima u naseljavanju Evrope:
„…To su pre bile male smele grupe, čvrsto organizovane, koje su uvodile svoj red na ruševinama postavljenih struktura. Očigledno nisu poznavali ni more ni gradove. Oni nemaju ni pismo, ni komplikovanu religiju niti ikakvu prefinjenost. Oni će svi zadržati, tokom svoje posebne sudbine, značajne crte svoje prvobitne zajednice: patrijarhalnu strukturu ,velike porodice’ ujedinjene u kultu predaka koja je živela od zemlje i od gajenja stoke; aristokratski stil jednog društva sveštenika, ratnika i poljoprivrednika; ,naturistička’ obožavanja i kraljevska podnošenja žrtvi; osvajački instinkt i želju za slobodnim prostorima; smisao za autoritet i privrženost zemaljskim dobrima… Dugo mirovanje prati njihova osvajanja. Ali uskoro, iz novog poretka koji oni osnivaju, iskrsne kultura najpre puna lokalnih elemenata koja se zatim razvija u sve novije i smelije oblike. Inventivna snaga obeležava te tvorevine kojima jezik gospodara daje najsavršeniji izraz…”
Eto, u takvu prošlost i takvu budućnost su zagledani čovek i žena na slikama Dragoša Kalajića.
Moramo ponovo osvojiti našu Evropu!
Autor je reditelj, urednik u Obrazovno-naučnom programu Radio-televizije Srbije. Beseda je izgovorena na otvaranju retrospektivne izložbe Dragoša Kalajića „Vitez Svetlosnog Reda” u Galeriji RTS 30. juna 2016. Izložba će biti otvorena do 16. septembra 2016.
Autor Naslovne fotografije Verica Pejaković
