Drugi deo teksta možete pročitati ovde.
Ne vidim nijedan drugi način da se spreči globalni rat, a pre toga i iscrpljujuća i skupa vojna operacija u Ukrajini, osim jačanjem oslanjanja na nuklearno obuzdavanje, odvraćanje i buđenje. Ovo bi moglo da uključuje ne samo pretnju retalijacije protiv teritorija američkih saveznika, nego, ukoliko je neophodno, i protiv američkih baza (mi gotovo da nemamo baze u inostranstvu). Jastrebovi iz Vašingtona i američko društvo moraju da shvate da je odmazda za njihovu bezumnu i agresivnu politiku neizbežna.
Kako bismo ostvarili ovo, neophodno je:
- Hitno sniziti prag za upotrebu nuklearnog oružja u našoj doktrini, koji je bezbrižno, pa i neodgovorno podignut i
- obazrivo, ali odlučno krenuti nagore lestvicom eskalacionog odvraćanja, uveravajući i sebe i protivnika u našu spremnost. Ukoliko to ne bude funkcionisalo, a Zapad se ne povuče ili ne revidira svoju politiku, pribeći upotrebi par nuklearnih bojevih glava protiv nekolicine zemalja u Evropi koje su najagresivnije angažovane u podršci kijevskoj hunti.
Da zaključim, ovo je užasan moralni izbor i molim se Bogu da nećemo morati da ga napravimo. Ali alternativa je beznadežno gora.
Razmatranje praktičnih koraka
Prikladan, mada zakasneo, korak uz lestvicu bilo bi konačno predstaviti NATO onim što on zaista jeste. Stvoren da suzbije disidente – nekada komuniste, jedinu snagu koja se u Evropi borila nakon njene predaje Hitleru i koja je imala značajne šanse da dođe na vlast u nekim zemljama usled ugleda koji je stekla – NATO je, zahvaljujući Kim il-Sungu, koji je započeo Korejski rat, i Josifu Staljinu koji je ovaj korak odobrio, postao vojni savez.
Do 1999. godine, još uvek je bio defanzivni savez koji je bujao sejanjem neprijateljstva. Tokom 1990-ih, osetio je da može da radi šta hoće pa je pomahnitao, vojno i politički silujući ostatke Jugoslavije. Apsorbujući istočne Evropljane sa njihovim istorijskim kompleksima niže vrednosti, postao je još ratoborniji. Godine 2003, velika većina njegovih članica izvela je neisprovocirani akt agresije protiv Iraka (u invaziji na Irak učestvovale su NATO članice SAD, Velika Britanija i Poljska, prim. prev.), ubivši gotovo milion ljudi i razarajući ogroman region. Godine 2011, dogodila se agresija protiv Libije, koja je uništila tu državu i podrila stabilnost Sahela.
Onda je ovaj blok krenuo da koristi svoje ukrajinsko topovsko meso za rat protiv Rusije. Iz nekog razloga, mi nikada ne spominjemo da je član 5. Severnoatlantske povelje blef koji ne pruža bilo kakve automatske garancije. Proučavajući dokumenta, bio sam zapanjen kada sam pročitao da su američki senatori krajem 1940-ih insistirali, i to uspešno, da nema automatskih garancija. Pridružujući se NATO paktu, njene članice svrstale su se uz kriminalnu organizaciju koja je počinila niz agresija, što je čini moralno nelegitimnom, a sebe su pretvorili u primarne mete nuklearnog udara. Da smo ranije počeli da pričamo o ovome, vladajuće klase Finske i Švedske dvaput bi razmislile pre preduzimanja gotovo samoubilačkog koraka. Jačanje oslanjanja na nuklearno oružje osnažilo bi sve trošniju funkciju odvraćanja i pomoglo bi eliminaciji bezmozgaškog avanturizma donosioca odluka u nuklearnim državama.
Kretanje uz lestvicu eskalacionog odvraćanja aktiviraće propagandističku viku. Ona se već jasno i glasno može čuti. Ali ovaj korak će promeniti balans moći, uključujući i balans u potencijalnim pregovorima. Zapadnjaci će uskoro ponuditi, pa će čak probati i da nametnu prekid vatre kako bi kupili vreme i obezbedili politički zaklon za ponovno naoružavanje kijevskih pijuna, jačajući vojnu proizvodnju i nastavljajući da iscrpljuju Rusiju. Pregovori će verovatno morati da se dese. Nisam siguran oko naših realnih vojnih i ekonomskih sposobnosti, ali mogu da pretpostavim da će postizanje prekida vatre možda biti neophodno. Istovremeno, jasno je da ovaj rat, kao i predstojeći globalni rat, jedino mogu da se zaustave ili spreče nametanjem strateškog povlačenja Zapada. I ono bi trebalo da bude koliko god je dostojanstveno moguće. Ponižavajuće povlačenje moglo bi da iznedri revanšizam.
Predložiće razgovore o limitima naoružanja, kao zavesu za svoju politiku, i način da se programi ponovnog naoružavanja legitimizuju. Internacionalna klika profesionalnih zagovornika razoružanja – koji su nostalgični prema važnom poslu koji su obavljali tokom Hladnog rata – podržaće ove razgovore. Pregovori su do sada bili, u najboljem slučaju ograničenog dometa, a sada su potpuno besmisleni, pa čak i štetni ukoliko želimo da postignemo konkretne rezultate. Postojeći i perspektivni arsenal naoružanja suštinski gasi mogućnost postizanja smislenih dogovora: nejasno je šta dati u zamenu za šta. A informacioni rat koji okružuje ovakve pregovore, i to u uslovima medijske dominacije Zapada, mogao bi da legitimizuje programe naoružavanja Zapada, a nas omalovaži. Međutim, srednjoročno posmatrano, i u kontekstu nastojanja da se postigne novi balans, ukoliko Zapad shvati suicidnu prirodu svoje aktuelne politike (koja će dovesti bilo do ponižavajućeg poraza njega i njegovih pijuna na bojištu, ili, ne dao Bog, do nuklearnog udara i uništenja Evrope) i počne da razvija novi modus operandi, razgovori o „razoružanju” mogli bi da budu korisni za razmenu informacija i obnovu izgubljene navike dijaloga i saradnje.
No, u ovom momentu i za narednih godinu ili dve dana, trebali bismo da se fokusiramo na ofanzivnu strategiju u Ukrajini (nijedan rat nikada nije dobijen odbrambenim operacijama), vredan rad unutar države na obnovi i modernizaciji mentalnog sklopa elite, ubrzano formatiranje ekonomije, nametanje novih/starih vrednosti samima sebi, premeštanje centra rasta na Ural i Sibir, jačanje države i pretvaranje društva u naciju. Kako sam ranije spomenuo, specijalna vojna operacija pomaže u svemu tome. Ali ne možemo da dozvolimo razvučen i iscrpljujuć rat koji nam donosi značajne gubitke, niti zamor ratom. Naš unutrašnji rad takođe bi trebao da doprinese jačanju odvraćanja i sprečavanju globalne katastrofe. Ljudi bi morali da budu svesni realnih izazova i da budu spremni da podrže vladu ukoliko bude primorana da preduzme ekstremne korake. Sama ova spremnost ojačaće kredibilitet nuklearnog odvraćanja i poslužiće kao moćan faktor u sprečavanju nuklearnog i, što je još važnije, globalnog rata.
Neću previše detaljno opisivati lestvicu eskalacionog odvraćanja. To je delikatna tema. Ranije sam predložio neke korake u tom cilju. Još jedan korak o kojem se naširoko debatuje u štampi i iza kulisa je demonstrativna nuklearna eksplozija. Pre toga bismo se povukli iz Sveobuhvatnog sporazuma zabrane testiranja (eng. „Comprehensive Test Ban Treaty”, skraćeno CTBT), koji SAD još uvek nisu ni ratifikovale. Nisam ubeđen u mudrost skorašnje izjave našeg ministra spoljnih poslova da ćemo se uzdržavati od izvođenja nuklearnih proba ukoliko i SAD budu činile isto. Ovo nagoveštava isto defanzivno držanje koje nije donelo ništa dobro, a uvek nam je vezivalo ruke. Međutim, najvažniji deo su korespondirajući napori o kojima se ne priča, ali predstavljaju najuverljivije konkretne korake na vojnotehničkom polju. Imajući u vidu katastrofalan kadar američkog rukovodstva, moramo da aktiviramo sisteme ranog upozoravanja i vidljivo uvećamo nivo spremnosti naših strateških snaga odvraćanja.
Razmatranje konkretnih scenarija upotrebe nuklearnog oružja očigledno je iznad mog platnog razreda, pošto nisam čak ni upoznat sa našim ili protivničkim kapacitetima, uključujući i potencijalne protivnike. Međutim, pravac je jasan. Ukoliko se masivna vojna podrška Kijevu nastavi i nakon signala upozorenja, doći će do „milo za drago” odgovora koji će obuhvatati preventivnu upotrebu nuklearnog oružja protiv ciljeva u nekolicini evropskih zemalja. Naravno, paralelno sa ovim pretnjama, morali bismo takođe da ponudimo i izlaz bez nanošenja sramote ili izazivanja eskalacije. Moramo učiniti sve što je moguće i razumno kako ne bismo upotrebili „Božije oružje”, čak i protiv onih koji tako suludo zanemaruju Deset zapovesti, obični ljudski moral i zdrav razum. Nadajmo se da će ih On urazumiti. Ali kako kažu, „uzdaj se u Boga, ali neka ti barut bude suv”. Suočavamo se sa izvanrednim izazovom. Da li da i dalje držimo nuklearno oružje po strani, dok razmenjujemo pucnje i proteste? Naravno, ne sme biti klecanja kolena.
Zaustavljanje požara
Visok prag upotrebe nuklearnog oružja krči put upotrebi sajber oružja, kao i novih tipova biološkog i genetskog oružja, čija je upotreba postala pristupačnija i dostupnija. Kao što sada znamo, nakon što je raskrinkano na desetine američkih bioloških laboratorija, SAD se očigledno pripremaju za takve ratove. Protivnik mora da zna da će njegovi agresivni koraci biti suočeni sa razornim, pa čak i disproporcionalno razornim udarom. U teoriji, ovo se naziva pozitivnom strateškom dvosmislenošću, i ona jača odvraćanje i doprinosi prevenciji ne samo nuklearnog rata, nego rata uopšte.
Podizanjem praga upotrebe nuklearnog oružja neprihvatljivo visoko, ne samo da smo prokrčili put za velike nenuklearne ratove i još masovne pogibije, nego smo takođe delimično i poništili naše gigantske investicije u nuklearne kapacitete. Zar nam ti kapaciteti zaista trebaju samo da spreče malo verovatni masovni nuklearni udar na našu teritoriju? Zar ne činimo težak greh prema ranijim generacijama naših sunarodnika, koji su živeli u siromaštvu i gladi, umirali od radijacije u fabrikama za obogaćenje uranijuma, kako bi stvorili nuklearni štit naše otadžbine? Ali, takav štit je besmislen ako nemamo mač i nismo spremni da ga upotrebimo kako bismo spasili naš narod i čovečanstvo od globalne katastrofe. U žestokom nadmetanju velikih sila koje se upravo razvija, zamagljivanje granica između konvencionalnog oružja i oružja masovnog uništenja – a naročito nuklearnog oružja – ima za glavni cilj ne samo da se spreči nuklearni rat nego rat uopšte, posebno između vodećih nuklearnih sila, čiji će broj vremenom nastaviti da raste.
Ukoliko, kako pojedini visoko rangirani zapadni stručnjaci blefiraju (a njihove argumente papagajski ponavljaju naši stručnjaci), SAD/Zapad nameravaju da napadnu ruske oružane snage nenuklearnim sredstvima „u znak odmazde” povodom naše preventivne upotrebe nuklearnog oružja, protivnik mora biti privatno upozoren kroz odgovarajuće vojno-tehničke kanale komunikacije, ali i javno, da će uslediti drugi talas nuklearnih udara, i to po evropskim zemljama. Ukoliko Amerikanci mogu da zaborave i žrtvuju svoje saveznike nastavljajući agresiju – kako to naši pojedini stručnjaci smatraju – onda Vašington mora biti upozoren da će nuklearni udari uslediti po američkim vojnim bazama u Evropi, što će rezultovati smrću desetina hiljada američkih vojnika. Amerikanci, koji su razmestili svoje baze širom sveta, drastično su ranjiviji u ovom smislu od nas. I moraju da shvate da smo mi toga svesni. Takvi udari bi trebali, zvanično ili nezvanično, da postanu deo naše doktrine nuklearnog odvraćanja i buđenja kako bi se izašlo na kraj sa neprijateljima koji gube razum. Neka evro-elite koje su uvukle svoje zemlje u NATO i dopustile mu da degradira do nivoa običnog agresora odgovaraju pred svojim narodima. Nadajmo se i da će se ti narodi probuditi.
Ukoliko udari – bilo kakvi udari – budu izvedeni na našoj teritoriji ili na teritoriji Republike Belorusije, Amerikanci i njihovi saveznici moraju biti svesni činjenice da će, naravno, ograničeni uzvratni udari uslediti na teritoriji SAD i onih zemalja koje su se usudile da napadnu. Ali, kako sam već mnogo puta pojasnio, uključujući i prethodni članak, samo bi neki ludak koji sedi u Beloj kući i mrzi sopstvenu zemlju i vojsku bio voljan da izda takvo naređenje (što bi značilo da mrzi i sopstvenu otadžbinu), rizikujući da osudi hipotetičku Filadelfiju, Boston ili Los Anđeles na nuklearne plamenove kako bi potvrdio blef „bezbednosnih garancija” hipotetičkom Poznanu, Klajpedi, Frankfurtu ili Bukureštu. Nadam se i da nema ludaka u Parizu i Londonu. Ali, šta je njihovim stručnjacima kada prete masovnim napadima protiv ruskih oružanih snaga? Imajući u vidu trajektoriju evolucije zapadnih elita, moglo bi da se desi da na kraju zaista vidimo takve ludake za kormilom. Ovu trajektoriju treba obuzdati što pre, dok nije prekasno, i pre nego što čovečanstvo potone u Treći svetski rat.
Penjanje eskalacionom lestvicom kako bi se zaustavio požar, koji samo što nije izbio, i sprečilo da se on pretvori u svetsku katastrofu, može se porediti sa protivpožarnim pregradama: ukoliko one ne uspeju da zaustave požar, može biti neophodno podmetanje kontrapožara (misli se na proceduru kojom se kontrolisanim paljenjem manjeg požara na putu većeg preventivno uništava gorivi materijal, čime veći požar nema gde da se širi, prim. prev). Ova metafora je sada naročito prikladna jer požari divljaju širom sveta, delimično usled štete koju je naneo neodgovorni i zverski savremeni kapitalizam, zasnovan na neograničenom rastu potrošnje.
Naravno, paralelno sa rastom kredibiliteta nuklearnog odvraćanja i striktnim merama za jačanje bezbednosti, trebalo bi ponuditi miroljubivu alternativu – ponuditi SAD dostojanstveno rešenje ukrajinskog pitanja. Međutim, ovo rešenje mora u potpunosti da se poklapa sa našim interesima. Ne sme biti neprijateljskih državnih entiteta preostalih u granicama današnje Ukrajine. U suprotnom, obnova neprijateljstava i podele neminovo će se događati: za šta smo se onda borili i za šta su naši drugovi ginuli?
Moramo konačno da sastavimo i propagiramo atraktivnu rusku ideju i ruski san, kao i da napravimo konkretne napore za izgradnju Velike Evroazije – u kojoj će biti mesta za mnoge evropske države ako i kada se probude iz globalističke „liberalno-demokratske” utopije, tj. distopije koja ih je odvela u ćorsokak. Širenje BRIKS+ bi trebalo da postane osnova za modernizaciju UN. Još uvek nismo započeli sve urgentniji projekat razvoja alternative savremenom globalističkom zapadnom kapitalizmu koji je lišen moralnih osnova i zasnovan na neograničenoj potrošnji koja uništava i čovečanstvo i prirodu.
Mnogo je hitnih i uzdižućih miroljubivih zadataka. Moramo da počnemo da smišljamo načine za postizanje stabilnog balansa snage i slobodnog, šarolikog i multikulturalnog međunarodnog poretka budućnosti, za svaku državu i svaki narod. Ali tu je još hitniji zadatak: da se pribegne tvrdim merama, uključujući mere koje su predložene i implicirane u ovom i prethodnom članku, kako bi se zagarantovalo da će takva budućnost doći, umesto da svet bude gurnut u opšti rat.
Za korak ili dva, ako i kada se urazume, moći ćemo da razgovaramo o uzajamno korisnom svetskom poretku koji uključuje Zapad i nije usmeren protiv njega. Za to vreme, molim se za urazumljenje naših protivnika, kako bismo zajedno, uz zemlje i narode globalne većine, zaustavili iskliznuće ka Trećem svetskom ratu.
KRAJ
Sergej A. Karaganov je počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljne i odbrambene poslove
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: globalaffairs.ru
Naslovna fotografija: Emilio Morenatti/AP photo
BONUS VIDEO:
