Tom Fridman je izgovorio svoje dramatično upozorenje prošlog četvrtka u Njujork tajmsu: „Verujem da će – ukoliko se Izrael zaleti u Gazu (unilateralno) kako bi uništio Hamas – napraviti veliku grešku koja će biti razorna za izraelske i američke interese.
To bi moglo da izazove globalni sukob i da raznese čitavu strukturu proameričkih savezništava koju su SAD gradile. Govorim o mirovnom sporazumu iz Kemp Dejvida, o mirovnoj povelji iz Osla, Avramovoj povelji i mogućoj normalizaciji odnosa između Izraela i Saudijske Arabije. Sve to bi moglo da sagori.
Nažalost, visoki američki zvaničnik rekao je (Fridmanu) „da su izraelski vojni lideri zapravo ratoborniji, nego što je to sam premijer sada. Crveni su od besa i odlučni da Hamasu zadaju udarac koji čitav komšiluk nikada neće zaboraviti.”
Fridman ovde, naravno, govori o američkom sistemu savezništava, koji gravitira oko ideje vojne nepobedivosti Izraela: to je paradigma „malog NATO-a” koja ima ulogu esencijalne podloge za širenje poretka zasnovanog na američkim pravilima po zapadnoj Aziji. To je analogno podlozi NATO saveza, čija navodna „nenadmašnost” podupire američke interese u Evropi (makar je tako bilo do rata u Ukrajini).
Rasplamsavanje kriza
Jedan član izraelskog ratnog kabineta objasnio je iskusnom izraelskom vojnom izveštaču, Benu Kaspitu, da Izrael prosto ne može da dozvoli podrivanje svoje dugoročne sposobnosti odvraćanja napada: „Ovo je najvažnija tačka – ‘naše odvraćanje’, rekao je izvor iz ratnog kabineta. ‘Region mora brzo da shvati da će svako ko naudi Izraelu na način na koji je to Hamas učinio – platiti disproporcionalnu cenu. Nema drugog načina da se preživi u našem kraju nego da se ta cena nametne sada, pošto su mnoge oči fiksirane na nas, a većina njih nam ne želi dobro.”
Drugim rečima, izraelska „paradigma” zavisi od manifestacija nesavladive, razorne sile usmerene protiv svakog izazova koji nastane. Ovo ima korene u američkom insistiranju na tome da Izrael mora da poseduje i političku prednost (prema povelji iz Osla, isključivo Izrael može da donosi sve strateške odluke), i vojnu prednost nad svim svojim susedima.
Iako je tako predstavljana – ovo nije formula za postizanje bilo kakvog održivog, miroljubivog dogovora prema kojem bi, po slovu rezolucije 181 Generalne skupštine UN iz 1947. godine (podela tadašnje Palestine), moglo da se dođe do dve države. Umesto toga, Izrael je pod Netanjahuovom vladom počeo da se sve više približava eshatološkim osnovama Izraela, tj. biblijskoj „zemlji Izrailjevoj” – što je korak koji totalno isključuje Palestinu.
Nije slučajnost što je Netanjahu tokom svog obraćanja Generalnoj skupštini (UN, prim. prev.) prošlog meseca prikazao kartu na kojoj Izrael dominira „od reke do mora”, a Palestina (tj. bilo kakva palestinska teritorija) na njoj uopšte ne postoji.
Tom Fridman u svojim opservacijama iz Njujork tajmsa pokazuje strepnju da isto onako kako je nedoraslo držanje NATO u Ukrajini okrnjilo „NATO mit”, tako i kolaps izraelske vojske i obaveštajnog aparata 7. oktobra, te ono što sledi u Gazi – mogu da „raznesu čitavu strukturu proameričkih savezništava” na Bliskom istoku. Spajanje dva takva poniženja moglo bi da slomi kičmu primatu Zapada. Deluje da je to suština Fridmanove analize (i verovatno je u pravu).
Hamas je uspeo da skrši izraelsku paradigmu odvraćanja: nisu bili zastrašeni, pokazalo se da je izraelska vojska daleko od nepobedive, a „arapska ulica” se mobilisala kao nikada pre (prkoseći zapadnim cinicima koji se smeju na samu ideju postojanja „arapske ulice”).
Tu smo gde smo, a Bela kuća je uzdrmana. Direktor Aksiosa, Vande Hej i Mark Alen napisali su upozorenje: „Nikada pre nismo pričali sa toliko mnogo vodećih državnih zvaničnika koji su privatno toliko zabrinuti […] da ovo slivanje kriza predstavlja epski razlog za brigu i istorijsku opasnost. Ne želimo da plašimo nikoga, već da upalimo alarm klinički preciznog realizma: američki zvaničnici nam govore da je unutar Bele kuće ovo bila najteža i najstrašnija nedelja od kako je predsednik Bajden stupio na predsedničku funkciju pre više od 1.000 dana. Bivši sekretar odbrane Bob Gejts nam je rekao da se Amerika suočava sa najviše kriza od kako se Drugi svetski rat završio pre 78 godina.”
„Nijedna od sledećih kriza ne može da se reši i štiklira kao gotova. Svih pet bi moglo da se rasplamsa u nešto mnogo veće. […] Ono što plaši zvaničnike jeste kako bi svih ovih pet pretnji mogle da se sliju u jednu” (širenje rata dok Izrael bude ulazio u Gazu, antiamerički savez Putin-Si, „maliciozni” Iran, „nepredvidivi” Kim Džong Un i lažni video snimci i vesti, prim. prev.).
Druga strana medalje
Međutim, ono što u Fridmanovom članku nedostaje jeste druga strana medalje, jer izraelska paradigma ima dve strane: i onu unutrašnju, koja je odvojena od spoljašnje potrebe nametanja disproporcionalne cene protivnicima Izraela.
Unutrašnji „mit” drži da država Izrael „čuva leđa svojim građanima” gde god Jevreji živeli u Izraelu i na okupiranim teritorijama – od najzabačenijeg naselja do sokaka Starog grada Jerusalima. Ovo je više od društvenog ugovora, to je maltene spiritualna dužnost prema svim Jevrejima koji žive u Izraelu. Ovaj „društveni ugovor” bezbednosti se, međutim, upravo raspao. Kibuci oko Gaze su evakuisani, 20 kibuca na severu je takođe evakuisano, kao i ukupno 43 pogranična grada.
Hoće li ove raseljene porodice ponovo verovati državi? Hoće li se jednog dana vratiti u ta naselja? Poverenje je probušeno. I nisu rakete Hezbolaha ono što plaši njihove stanovnike, nego slike od 7. oktobra iz perifernih zajednica oko Gaze: ograda koja je probijena na desetinama mesta, pregažene vojne baze i položaji, gradovi koje je okupirao Hamas, pogibija koju je ovo izazvalo i činjenica da je oko 200 Izraelaca kidnapovano i odvedeno u Gazu. Ništa nije prepušteno mašti. Ako je Hamas uspeo u svemu ovome – šta će zaustaviti Hezbolah?
Kao u onoj staroj pesmici za decu: Hampti-Dampti snažno je pao, i svi kraljevi konji i svi kraljevi ljudi nisu mogli ponovo da ga sastave… To je ono što brine tim iz Bele kuće. Duboko su neubeđeni u to da će izraelska invazija na Gazu ponovo „sastaviti Hamptija”. U stvari, brinu da bi događaji mogli da krenu tokom koji će štetiti izraelskoj vojsci, a da će slike koje se emituju širom Bliskog istoka – o tome kako Izrael koristi prekomernu silu u urbanoj civilnoj sredini – izazvati revolt čitave islamske sfere.
Uprkos zapadnjačkom skepticizmu, postoje naznake da je pobuna arapske ulice ovoga puta drugačija, i više asocira na arapski bunt iz 1916. koji je doveo do pada Osmanske imperije. Posebnu oštrinu daje joj to što su i šiitski i sunitski verski lideri izjavili da je dužnost muslimana da budu uz Palestince. Drugim rečima, pošto je izraelska politika postala otvoreno „proročka”, islamsko raspoloženje zauzvrat je postalo eshatološko.
To što Bela kuća pušta probne balone o „umerenim” arapskim liderima koji pritiskaju „umerene” Palestince da formiraju u Gazi vladu koja bi bila prijateljski orijentisana prema Izraelu, smenila Hamas i nametnula bezbednost i red samo pokazuje koliko je Zapad odvojen od realnosti. Podsetimo se da su Mahmud Abas, general Sisi i kralj Jordana (neki od najfleksibilnijih lidera u ovom regionu) oštro odbili čak i da se sastanu sa Bajdenom nakon njegovog putovanja u Izrael.
Bes širom regiona je realan i preti „umerenim” arapskim liderima, čiji je manevarski prostor sada ograničen. I tako se žarišta šire, kao i napadi na američke snage u regionu. Neki u Vašingtonu tvrde da vide iransku ruku u svemu tome i nadaju se širenju prostora za rat protiv Irana.
Posledice naoružavanja
Uspaničena Bela kuća reaguje prekomerno: šalje ogromne konvoje (stotine) teških teretnih aviona krcatih bombama, raketama i sistemima protivvazduhoplovne odbrane (THAAD i „Patriot”) u Izrael, ali i u Zaliv, Jordan i na Kipar. Specijalne jedinice i 2000 marinaca se takođe razmeštaju. Plus dva nosača aviona sa svojim pratećim plovilima.
SAD, dakle, šalju istinsku ratnu armadu. Ovo samo može da eskalira tenzije i isprovocira kontra poteze: Rusija sada nad Crnim morem uspostavlja patrole aviona MiG-31 opremljenih hipersoničnim raketama „Kinžal” (koje mogu da pogode američke nosače oko Kipra), a i Kina je uputila plovila mornarice u ovu zonu. Kina, Rusija, Iran i zalivske zemlje energično su se upustile u diplomatiju za obuzdavanje konflikta, čak i ukoliko Hezbolah zagazi dublje u ovaj sukob.
U ovom momentu je fokus na oslobađanju talaca, što stvara mnogo (namerne) buke i konfuzije. Možda neki očekuju da bi oslobađanje talaca moglo da odloži i, na kraju, konačno zaustavi planiranu invaziju na Gazu. Međutim, komanda vojske u Izraelu, kao i javnost, insistiraju na tome da Hamas mora biti uništen (čim američki brodovi i novi sistemi vazduhoplovne odbrane budu pozicionirani).
Kako god bilo, realnost je da su Hamasove „Kasam” brigade razbile i unutrašnju i spoljnu paradigmu Izraela. U zavisnosti od ishoda rata u Gazi/Izraelu, brigade bi mogle dodatno da zgnječe to političko telo i „izazovu globalni sukob koji bi razneo čitavu strukturu proameričkih savezništava koju su SAD gradile” (kako kaže Tom Fridman).
Ukoliko Izrael uđe u Gazu (a Izrael možda odluči da nema drugog izbora nego da pokrene kopnenu operaciju, s obzirom na domaću političku dinamiku i sentiment javnosti), izvesno je da će Hezbolah biti postepeno uvučen još dublje – što će SAD da stavi pred binarni izbor posmatranja poraza Izraela ili pokretanja velikog rata u kojem će sva žarišta da se spoje u jedno. (Izrael je u međuvremenu ušao kopneno u Gazu, vođa Hezbolaha je najavio veliki govor za petak 3. novembar; prim. NS)
Na neki način, ovaj izraelsko-islamski sukob sada jedino može biti rešen na ovaj kinetički način. Svi napori od 1947. samo su produbljivali jaz. Realnost neophodnosti rata široko prožima svest arapskog i muslimanskog sveta.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor strategic-culture.su
Naslovna fotografija: Reuters/Lisi Niesner
BONUS VIDEO:
