***
Napomena autora: Unapred se izvinjavam zbog potencijalno rasplinute prirode ovog članka, koji predstavlja neku vrstu toka svesti tokom jedne geostrateške meditacije. Moguće je da će ovo biti previše apstraktno da bi bilo interesantno. Ako je to slučaj, slobodno me izgrdite u komentarima.
Mnogo volim šah. Iako sam prosečan igrač, beskrajno me zabavljaju naizgled beskonačne varijacije i strateške smicalice koje veliki svetski igrači mogu da stvore iz tog istog, poznatog početka. Premda je to stara igra (pravila koja danas poznajemo nastala su u Evropi u 15. veku), odolela je ogromnoj količini računarske snage koja je bačena na nju poslednjih godina. Čak i sa današnjim moćnim šahovskim softverima, ona ostaje „nerešena” igra, otvorena za dalje eksperimentisanje, proučavanje i kontemplaciju.
Jedan šahovski kanon, koji sam naučio rano u šahovskom klubu mog detinjstva, jeste da je najveća prednost kada vam pripada sledeći potez, što je neka vrsta lekcije opreza kako bi se izbegla preterana samouverenost pre nego što protivnik ima šansu da reaguje. Međutim, malo kasnije naučite i koncept koji izokreće i pervertira ovaj aforizam: nešto što se zove „cugcvang”.
Cugcvang (nemačka reč koja bukvalno znači „iznuđeno kretanje”) se odnosi na bilo koju situaciju u šahu u kojoj je igrač prinuđen da napravi potez koji slabi njegov položaj – poput kralja koji je sateran u ćošak kako bi izbegao šah, a svaki put kada se pomeri da bi izbegao šah bliži se šah-matu. Prostije rečeno, cugcvang je situacija u kojoj nisu dostupne dobre opcije, a na vas je red da povučete potez. Ako vam se desi da gledate u tablu i razmišljate kako biste radije preskočili potez, u cugcvangu ste. Naravno, ne možete preskočiti potez. Morate da odigrate nešto. I šta god da uradite, pozicija vam se pogoršava.
Ova ideja odsustva dobrih opcija uz istovremenu prinuđenost na potez postala je motiv odvijajuće ere geopolitičke kolotečine. Akteri širom sveta nalaze se u situaciji u kojoj su prinuđeni da delaju u odsustvu dobrih rešenja. Zbignjev Bžežinski je poznat po tome što je o geopolitici pisao kao o analogu šaha. Ako je zaista tako, sada je momenat da se bira koje figure spasavati.
Jerusalim
Gotovo je nemoguće pronaći neostrašćenu analizu izraelsko-arapskog sukoba, prosto zato što on leži direktno na čvorištu etno-religijskih crvenih linija. Palestinci su predmet zabrinutosti mnogih od gotovo dve milijarde muslimana u svetu – naročito u arapskom svetu – koji patnje i poniženja Gaze doživljavaju kao sopstvene. Izrael, sa druge strane, je subjekat retkog dogovora između američkih evangelista (koji veruju da je nacionalna država Izrael od značaja za Armagedon i sudbinu hrišćanstva) i sekularnije vladajuće američke amorfne mase, koja Izrael tretira kao američku ispostavu na Levantu. Svemu ovome možemo dodati i pomaljajući religiju antikolonijalizma – koja Palestinu tretira kao sledeći veliki projekat oslobođenja – nalik na okončanje aparthejda u Južnoj Africi ili Gandijevu kampanju za nezavisnost Indije.
Nije mi cilj da bilo koju od gore pomenutih grupa ubedim da su im gledišta pogrešna per se. Umesto toga, tvrdim da, uprkos ovom mnoštvu moćnih emotivno-religioznih struja, dobar deo izraelsko-arapskog sukoba može se razumeti u prilično prizemnim geopolitičkim kategorijama. Uprkos enormnim psihološkim ulozima milijardi ljudi u ovoj temi, ona se i dalje može posmatrati kroz jednu relativno neostrašćenu analizu.
Koren problema leži u neobičnoj prirodi izraelske države. Izral nije obična država. Pod ovim ne mislim da kažem ni da je specijalna država proviđenja (kako bi to možda rekli američki evangelisti), niti da je jedinstveno podmukli korenski uzrok sveg zla. Umesto toga, izraelska država izuzetna je na dva značajna načina koji su povezani sa njenom funkcijom i geopolitičkom računicom, a ne sa njenim moralnim sadržajem.
Prvo, Izrael je eshatološka država-garnizon. Ovo je posebna vrsta države – koja sebe percipira kao neku vrstu brane smaku sveta – pa u skladu sa tim postaje visoko militarizovana i veoma spremna na upotrebu vojne sile. Izrael nije jedina takva država u istoriji, ali je jedina očigledna koja danas postoji.
Ruska analogija
Istorijska komparacija može da pomogne u objašnjenju. Godine 1453. – kada je Osmansko carstvo pregazilo Konstantinopolj i srušilo milenijumima stari rimski imperijum – rana srednjovekovna Rusija našla se u jedinstvenoj poziciji. Sa padom Vizantije (i prethodnom šizmom koja je odvojila zapadno-papsko hrišćanstvo), Rusija je sada bila jedina pravoslavna hrišćanska sila preostala na svetu. Ova činjenica stvorila je osećaj svetsko-istorijske religijske opsade.
Opkoljena sa svih strana islamom, rimokatolicizmom i turko-mongolskim kaganatima, Rusija je postala prototipska eshatološka država-garnizon, sa visokim stepenom saradnje između crkve i države, te izuzetnim nivoom vojne mobilizacije. Karakter ruske države neizbrisivo je formirao ovaj osećaj opkoljenosti, te bitisanja kao poslednjeg bastiona autentičnog hrišćanstva, što je za posledicu imalo potrebu ekstrakcije visokog nivoa ljudskog materijala i poreskih prihoda kako bi se odbranila država-garnizon.
Izrael je gotovo isti, mada je njegov osećaj eshatološkog užasa više etno-religijske prirode. Izrael je jedina jevrejska država na svetu – osnovana u senci Aušvica. Opkoljen je sa svih strana državama protiv kojih je vodio nekoliko ratova. Nije pitanje da li ovo opravdava kinetički aspekt izraelske spoljne politike. Prosta činjenica je da ovo predstavlja inherentnu autopercepciju Izraela. To je eshatološki bastion za jevrejsko stanovništvo koje smatra da nema gde drugde da ide. Onaj ko odbija da uvidi centralnu izraelsku geopolitičku premisu – da će učiniti sve kako bi izbegli povratak u Aušvic – nikada neće ni razumeti poteze ove države.
Međutim, eshatološko-garnizonska priroda države nije jedino što Izrael čini abnormalnim. On je, takođe, prilično neuobičajen činjenicom da je to doseljeničko-kolonijalna država u 21. veku. Izrael održava na stotine naselja u defakto anektiranim teritorijama Zapadne Obale, koje nastanjuje oko pola miliona Jevreja. Ova naselja predstavljaju nastojanje da se demografski uguše i asimiluju palestinske zemlje, i ne mogu se opisati drugim rečima osim kao doseljenički kolonijalizam.
Ponovo će se razleteti sve vrste religijskih argumenata o tome da li je ovo opravdano ili ne – ali realnost koju moramo da prihvatimo glasi da ovo nije uobičajeno. Danska nema kolonije. Ne postoje danska sela sagrađena u severnoj Nemačkoj kako bi se proširila danska vlast. Brazil nema kolonije. Niti Vijetnam, Angola ili Japan. Ali Izrael ih ima.
Stoga se Izrael ponaša u skladu sa jedinstvenom geopolitičkom logikom jer je to jedinstvena država, koju karakterišu i eshatološko-garnizonska i doseljeničko-kolonijalna priroda. Održviost izraelskog projekta zavisi od sposobnosti izraelske vojske (IDF) da očuva moćan faktor odvraćanja i zaštiti izraelska naselja i doseljenike od napada. Ova činjenica stvara osećaj asimetrične ranjivosti Izraela.
„Ali Serž, ti eruditska bitango”, već čujem komentare. „Zašto geopolitizuješ diskurs teksta sa ciljem da zamutiš problem?” Da, ali dozvolite mi da objasnim. Bezbednosna asimetrija postoji u Izraelu jer IDF mora da očuva masivnu nadmoć punog spektra nad svojim protivnicima, kako u konvencionalnom ratu protiv državnih aktera, tako i u preventivnoj odbrani koja je u stanju da efektno filtrira nedržavne aktere niskog intenziteta.
Bezbednosna situacija Izraela izgrađena je na leđima ubedljivih pobeda nad okolnim arapskim državama: u Šestodnevnom ratu, Jomkipurskom ratu, itd. Ali ona isto tako zahteva konstantno filtriranje i odbranu od napada niskog intenziteta. Održivost izraelskog doseljeničkog projekta garantuje jedino nadmoć IDF i pretnja kaznenim napadima.
Još važnije, IDF ne samo da mora da održi nadmoć u ratu visokog intenziteta (tj. ratovima sa susednim državama), nego mora i efektno da filtrira pretnje niskog intenziteta poput epizodnih raketnih napada i prekograničnih upada Hamasa. Održivost izraelskih naselja posebno zavisi od ovog drugog, što omogućuju izraelska obaveštajna zajednica, gust nadzorni sistem i fizičke barijere. Jedna analogija bi mogla da bude od koristi.
Da li ste znali da Rimsko carstvo nije branilo svoje granice? Možda zvuči čudno, ali je istina. Naročito u poznim julijevsko-klaudijevskim danima (od Avgusta do Nerona), Rim je posedovao manje od 30 legija, čije je razmeštanje ostavljalo ogromne praznine na granici lišenoj rimskih trupa. Kako je onda carstvo ostajalo bezbedno?
Rimska analogija
U prvom veku, Rim se suočio sa jevrejskim ustankom u pokrajini Judeji. Budući na vrhuncu svoje moći, Rim nije bio realno ugrožen od strane jevrejskih pobunjenika, a par godina protivpobunjeničkih dejstava uglavnom je zgromilo ovaj pokret. Do kraja 72. godine nove ere, Rimljani su opkolili par stotina pobunjenika u tvrđavi Masadi. Pobunjenici su imali ograničene zalihe.
Za Rim bi bila sitnica da ostavi odred u opsadi tvrđave i sačeka predaju branilaca. Ali to nije bio rimski stil. Umesto toga, čitava legija gradila je ogromnu rampu na jednoj strani brda na kojoj je bila tvrđava, preko koje su opsadne sprave izgurane do zidina, a put u tvrđavu razvaljen.
Zašto? Za Rim je ova naizgled prevelika sila (čitava legija protiv par stotina gladnih jevrejskih pobunjenika) imala smisla jer je održavala rasprostranjeni strah da će svaki napad, svaka neposlušnost prema Imperiji, izazvati udarac ogromnog čekića. „Zameri nam se, lovićemo te i ubiti”.
U stvari, prekomerna upotreba sile i jeste bila poenta, a služila je kao upadljiva demonstracija vojne raskalašnosti. Rim je bio u stanju da čuva granice enormnog carstva vekovima koristeći šokantno nisku genezu snaga, pukim održavanjem pretnje nadmoćnim vojnim odgovorom i pouzdane (a rekli bismo i prekomerne) kazne za one koji napadnu ili se pobune. U slučaju Jevreja u prvom veku naše ere, njihov hram je bio uništen, najveći deo Jerusalima pretvoren je u ruševine, a njihovo vođstvo bilo je desetkovano i raspršeno.
Ironija je što se Izrael danas nalazi u situaciji sličnoj njihovim nekadašnjim rimskim vladarima, sa sve potrebom održavanja nadmoći punog spektra i političke volje da se ta moć kazneno upotrebljava kako bi se očuvao faktor odvraćanja i zaštitio doseljenički projekat. Nalik na Rim u prvom veku – Izrael smatra da je njegov kapacitet za predupređivanje pretnji niskog intenziteta doveden u pitanje strateškim iznenađenjem Hamasa u oktobru – i isto kao i Rim, IDF vrši upadljivu demonstraciju vojne premoći.
Zato se 7. oktobra Izrael našao u cugcvangu. Morao je da napravi potez, ali je jedini dostupni potez bila ekstremno razorna invazija na Pojas Gaze, jer izraelska strateška logika diktira asimetrični odgovor. Hamasov napad neizostavno je izazvao kopnenu invaziju i prateću vazduhoplovnu kampanju sa navodnim ciljem eliminisanja ove organizacije, uprkos očiglednoj izvesnosti nanošenja masovnih žrtava u Gazi i abnormalno visokih gubitaka za sam IDF. Ovo je gusto naseljena, gusto izgrađena oblast puna civila koji nemaju gde da odu. Bilo kakav izraelski odgovor neizbežno bi rezultovao smrću i ranjavanjem velikog broja civila, ali je neophodnost odgovora diktirana prirodom izraelske države.
Na kraju krajeva, uvek sam verovao da nema trajnog rešenja izraelsko-arapskog sukoba mimo vojne pobede jedne strane nad drugom. Nisu održiva ni rešenja dve države, ni jedne države, imajući u vidu trenutnu strukturu Izraela i njen ideološki sadržaj. Rešenje jedne države (koje dodeljuje državljanstvo Palestincima unutar izraelskog poretka) teško da će zadovoljiti bilo koga, ali bi posebno rasrdilo Jevreje, koji bi ga s pravom tretirali kao de fakto kapitulaciju države pred demografskom nadmoći Arapa. Rešenje dve države zahtevalo bi strateško povlačenje Izraela iz svojih naselja. Ukratko, sva potencijalna diplomatska rešenja predstavljaju strateški poraz Izraela i mogu se realizovati jedino ukoliko Izrael zapravo doživi takav strateški poraz na bojištu.
Zbog toga je Izraelcima proključala krv. Unutar jedinstvenih parametara izraelske strateške logike, on mora da zgromi Gazu vojnom silom ili da se suoči sa nepopravljivim diskreditovanjem IDF-a kao faktora odvraćanja, što bi zauzvrat dovelo do kolapsa doseljeničkog projekta. Ili će kapacitet Palestinaca da nanose pretnje niskog intenziteta biti zgromljen, ili će se stanovništvo povući na Sinaj. Jerusalimu je verovatno svejedno koji od ova dva scenarija će se odigrati.
Konačno, spoljni posmatrači moraju da shvate da je izraelsko-arapski konflikt praktično predodređen neobičnom prirodom izraelske države. Kao istovremeno i eshatološka država-garnizon i doseljeničko-kolonijalni projekat, Izrael nije u stanju da ima normalne odnose sa Palestincima (koji uopšte nemaju državu), pa su jedini izlaz iz ćorsokaka strateški poraz Izraela ili razbijanje Gaze. U ovoj slagalici nema jednostavnih rešenja.
Vašington i Teheran
Istovremeno sa kolapsom privremeno stabilne države u Izraelu, SAD se suočavaju sa propadanjem svojih pozicija širom regiona, naročito u Iraku i Siriji. Ovo, možda više nego izraelska situacija, predstavlja idealan primer geopolitičkog cugcvanga.
Za početak, neophodno je razumeti stratešku logiku američkog strateškog razmeštanja. Amerika se obilato koristila alatkom strateškog odvraćanja poznatom kolokvijalno kao „snaga-okidač” (tripwire force). Ovo predstavlja malu, isturenu snagu, lociranu na potencijalnim zonama sukoba, sa zadatkom da sprečava rat odašiljući signal spremnosti na odgovor.
Klasičan primer snage-okidača bilo je minijaturno američko prisustvo u Berlinu tokom Hladnog rata. Premali za usporavanje ili zaustavljanje sovjetske ofanzive (i to vrlo upadljivo premali), američki berlinski garnizon imao je svrhu da se „ponudi” kao potencijalna žrtva koja bi uskraćivala Americi bilo kakav politički prostor za napuštanje Evrope u slučaju sukoba. Američke snage u Južnoj Koreji imaju sličnu ulogu: kako bi severnokorejski upadi na Jug neizbežno doveli do ubijanja američkih vojnika, Pjongjang shvata da bi ipso facto objavio rat SAD, zajedno sa Južnom Korejom.
Generalno gledano, okidač-snaga je koristan i dobro etabliran alat strateškog odvraćanja, kojem su pribegavale i SAD i SSSR (npr. na Kubi) tokom Hladnog rata. Danas, SAD pribegavaju sličnoj strategiji na Bliskom istoku, povodom Irana. Američki strateški ciljevi na Bliskom Istoku zapravo nisu naročito složeni – iako se često takvim predstavljaju – iz prostog razloga što je američki spoljnopolitički kompleks istovremeno i nezainteresovan za objašnjavanje sopstvene politike, i loš kada pokuša to da uradi.
U par reči, američki strateški cilj jeste vršenje izolacije i sprečavanja Irana da ostvari hegemoniju na Bliskom istoku. Ovo je, sa druge strane, produžetak šire američke velike strategije sprečavanja istaknutih ili potencijalnih regionalnih hegemona da konsoliduju svoje pozicije dominacije u sopstvenim regionima: Rusije i Nemačke u Evropi, Kine u Istočnoj Aziji, Irana na Bliskom istoku.
Geopolitička priča savremenog sveta je ona o trostrukom obuzdavanju koje sprovode SAD, koristeći mrežu regionalnih satelita, posrednika i isturenih baza. Pošto je Iran jedina država na Bliskom istoku sa potencijalom da postane regionalni hegemon, on je objekat američkog obuzdavanja.
Prolongirano američko prisustvo na mestima kao što su Irak i Sirija stoga treba shvatiti, pre svega, kao napor za ometanje iranskog uticaja i istureno razmeštanje za borbu protiv iranskih oružanih grupa (a ove akcije su, inače, neophodne pošto je američki avanturizam u protekle dve decenije pretvorio Irak i Siriju u ogromno „smetlište”, ranjivo na puzeći iranski uticaj). Ovo se može shvatiti kao oblik strategije okidač-snaga, koja ima ograničenu operativnu vrednost.
Nažalost, SAD su otkrile limite ovih skeletnih isturenih snaga. Američko prisustvo u celom regionu previše je malo da bi moglo kredibilno da odvrati napad, ali je dovoljno veliko da ga prizove.
Vrlo jednostavno, problem je u tome što je standardni američki set alata relativno beskoristan za odvraćanje Irana i njegovih posrednika, i to iz niza razloga. Standardni američki tip odmazde za napade na njihova postrojenja i osoblje – vazdušni napadi – ima malu vrednost odvraćanja protiv neregularnih boraca koji su istovremeno i spremni da trpe žrtve i mentalno prilagođeni dugoj borbi strateškog iscrpljivanja i preživljavanja. Iran i njegovi posrednici pred sobom imaju dugoročni horizont koji je imun na kratke i oštre odmazde.
Štaviše, Iran i njegovi saveznici bujaju u uslovima raspada vlada, na koje ih je navikao kapacitet Amerike da razara države (čime nastaje ono što sam nazvao „smetlištima”). Stvaranje smetlišta može biti strateški korisno u mnogim okolnostima: namernim stvaranjem propale države, vakuum nereda se smešta na prag protivnika. U pravim okolnostima, ovo je moćno sredstvo stvaranja geostrateški nepristupačnih oblasti. Međutim, u slučaju Irana, propali (ili makar destabilizovani centri) stvaraju vakume za koje je Iran najprirodnije punjenje. Zato američko puškaranje širom Bliskog istoka koincidira sa decenijama postojanog rasta iranskog uticaja.
Sve ovo ima za cilj da objasni kako američke poluge uticaja na Bliskom istoku ne predstavljaju kredibilan faktor odvraćanja ni za Iran, niti za njegove posrednike. Ovo se potvrđuje u realnom vremenu, dok američka demonstracija sile očigledno ne uspeva da obuzda iranske aktivnosti. Američke baze su pod neprekidnim raketnim napadima iranskih posrednika (u njima ginu američki vojnici), a pokret Ansar Alah (Huti) nastavlja da ometa brodovlje u Crvenom moru, uprkos ograničenoj vazduhoplovnoj kampanji.
U geostrateškoj sredini u kojoj odvraćanje više nije kredibilno, snage-okidači (poput američkih baza Al-Tanf i Kula 22) prestaju da budu bilo kakvi faktori odvraćanja i postaju obične mete. Štaviše, smrt američkih vojnika više ne izaziva bes javnosti i ratnu groznicu kao nekada. Nakon decenija ratova širom Bliskog istoka, Amerikanci su se prosto navikli da slušaju o žrtvama po mestima za koja nikada nisu čuli, niti ih interesuju. Tako je „snaga-okidač” gotova i kao geostrateški, i kao domaći politički instrument.
Još jednom će naši dobri prijatelji, Rimljani, pružiti korisnu analogiju. U prvim godinama drugog veka (otprilike od 101-106 n.e.), veliki rimski car Trajan izveo je niz pohoda kojim je osvojena nezavisna država Dakija. Iako je Putinov intervju sa Takerom Karlsonom možda mnogo doprineo normalizaciji elokventnih istorijskih digresija, držaćemo se dalje od pojedinosti dačanskog indo-evropskog porekla i prosto ćemo reći da Dakiju treba posmatrati kao antičku Rumuniju. U svakom slučaju, veliki Trajan je osvojio Dakiju i dodao jednu ogromnu, naseljenu novu pokrajinu Imperiji. Međutim, ovo osvajanje shvaćeno je kao znak rimske slabosti. Kako? Zašto?
Vekovima je Rim indirektno kontrolisao Dakiju kao neku vrstu kraljevstva-satelita/posrednika na svojim granicama, držeći je pokornom kaznenim ekspedicijama i pretnjom koju su one predstavljale. U prilikama u kojim su se Dačani ponašali problematično za Rim (npr. pljačkanjem po rimskoj teritoriji ili prevelikim osamostaljivanjem), Rim bi vršio kaznene napade, spaljujući dačka sela i neretko ubijajući dačke vođe i kraljeve. Međutim, u prvom veku Dakija je postajala sve snažnija i politički konsolidovanija, pa se Rim osetio prinuđenim da dela agresivnije. Ukratko, Trajan je morao da osvoji Dakiju – što je bila vojno skupa i komplikovana kampanja – pošto je rimski faktor odvraćanja nestajao, a pretnja ograničenih kaznenih upada sve manje je plašila Dačane.
Ovo je klasični primer strateškog paradoksa. Iščezavajuća strateška prednost podrila je faktor odvraćanja Rima, primoravajući ga da pribegne daleko skupljem vojnom programu kako bi kompenzovao svoju zjapeću slabost. Paradoks je u tome što je osvajanje Dakije bio impresivan vojni poduhvat, ali iznuđen raspadom strategije odvraćanja i zastrašivanja koju je koristio Rim. Da je Rim bio jači, nastavio bi da kontroliše Dakiju indirektnim (i jeftinijim) metodama, koje ne bi zahtevale permanentno razmeštanje nekoliko legija tamo. Bila je to velika pobeda (koja jeste donela mnoge opipljive koristi Imperiji), ali je na duge staze gledano neosporno dala doprinos rimskom prenaprezanju i iscrpljivanju.
Vidimo kako se na Bliskom istoku odvija slična dinamika, u kojoj bi opadajuća snaga odvraćanja mogla da natera Ameriku da pribegne agresivnijim merama. Zato su glasovi koji pozivaju na rat protiv Irana, ma koliko poremećeni i opasni bili, zapravo usmereni na krucijalni aspekt strateške računice SAD. Ograničene mere više nisu dovoljne da zastraše, što na stolu ostavlja jedino totalne mere.
I tako se Amerika suočava sa cugcvangom. Izgleda da tradicionalne američke alatke imaju malu ili nikakvu vrednost odvraćanja, a američke baze širom regiona više su mete nego okidači. Slično tome, ograničena vazduhoplovna kampanja protiv Jemena ne deluje kao da je značajno degradirala spremnost ili sposobnost Huta da napadaju brodove. Skorašnji obezglavljujući udar protiv grube Katib Hezbolah – na papiru impresivna demonstracija američkih obaveštajnih i napadačkih sposobnosti – dovela je samo do još jedne nasilne eksplozije u Zelenoj zoni u Bagdadu. Štaviše, rast američkog strateškog razmeštanja (kako u formi osnaženog kopnenog prisustva, tako i dolaska pomorskih efektiva) ne uspeva da smisleno odvrati iransku osovinu.
Amerika će se uskoro suočiti sa perspektivom teškog izbora između strateškog povlačenja ili eskalacije. U svakom slučaju, skeletno razmeštanje snaga u regionu postaje prevaziđeno, a Amerika mora ili da izađe iz regiona, ili da uđe dublje. Zato se sada pale alarmi u spoljnopolitičkoj zajednici, koja se plaši američkog povlačenja iz Sirije, dok se sve glasnije poziva na „bombardovanje Irana”. To je cugcvang: dva loša izbora.
Težak izbor
Konačno, dolazimo i do evropskog fronta, na kojem se SAD suočavaju sa teškim izborom. Američka strateška premisa u Ukrajini ozbiljno je dovedena u pitanje nakon dva značajna događaja prošle godine. To su:
- totalna propast ukrajinske kontraofanzive i
- uspešna mobilizacija dodatnog ljudstva i vojno-industrijskog kompleksa Rusije, uprkos naporima za njeno gušenje kroz zapadne sankcije.
Iznenada, ideja da će Amerika izvesti asimetrično slabljenje Rusije deluje sve klimavije, jer je istovremeno i krajnje upitno da li će Ukrajina uspeti da vrati neke značajnije teritorije i krajnje očigledno da je ruska vojska na putu da iz ovog sukoba izađe i veća i drastično borbeno prekaljenija. Štaviše, deluje da su najvažniji rezultati ukrajinske politike Vašingtona to što se reaktivirala ruska vojna proizvodnja i radikalizovalo rusko stanovništvo.
Sada se Vašington suočava sa dilemom. Prvobitno je preferirao da ukrajinsku vojsku podržava jeftinijom opremom (starim inventarima sovjetskog bloka iz Istočne Evrope i NATO članica, te dostupnim viškovima zapadne opreme), ali ona je do sada očigledno istrošena. Napori unutar NATO bloka da se proširi proizvodnja ključnih sistema, poput artiljerijske municije, uglavnom su zaglavili, a Pentagon, kako vrme protiče, tiho umanjuje zadate proizvodne kvote. Za to vreme, vlada opšta saglasnost da su napori Rusije za jačanjem proizvodnje oružja vanredno uspešni, a ruski industrijski kompleks uživa značajnu prednost i u ukupnom učinku i u pojedinačnoj ceni ključnih sistema.
Prema tome, šta činiti? Zapad (a zapravo mislim na Ameriku) ima tri opcije:
- Ugasiti podršku Ukrajini, što praktično znači strateško povlačenje i otpisivanje Kijeva kao propale geostrateške investicije;
- Održavati podršku na sadašnjem nivou, sa ciljem očuvanja jezgra osnovne borbene moći ukrajinske vojske, što bi održavalo Ukrajinu u životu dok trpi strateško iscrpljivanje;
- Drastično uvećati podršku Ukrajini kroz sveobuhvatnu vojno-industrijsku politiku, što bi u praksi značilo delimičan prelazak Zapada na ratni režim funkcionisanja.
Problem je što Rusija ima startnu prednost u tranziciji na ratnu ekonomiju, i sa lakoćom taj izbor može da objasni svom stanovništvu pošto država, zapravo, jeste u ratu. Rusija uživa značajne prednosti, poput nižih cena i kompaktnijih lanaca snabdevanja. U izbornoj godini – u kojoj rastući udeo birača i Kongresa deluje umorno od priča o Ukrajini – teško je zamisliti kako se SAD posvećuju de fakto ekonomskom restruktuiranju i remetilačkoj ratnoj ekonomiji zarad Ukrajine. U stvari, sve je više signala da bi vojna pomoć SAD mogla u potpunosti da se ugasi, a poslednji paket pomoći verovatno neće ni proći Kongres usred tekuće zbrke povodom bezbednosti granica.
Tako se Amerika suočava sa cugcvangom u Ukrajini. Može da odabere da zagazi do kraja, ali to istovremeno znači i ubeđivanje američke javnosti u vratolomno naoružavanje tokom mira i klađenje na sve slabijeg pijuna u Kijevu (koji se sada suočava sa potresima u lancu komandovanja i još jednom razorenom tvrđavom, ovog puta u Avdejevki). Strateško povlačenje u formi napuštanja Kijeva možda ima najviše smisla sa čisto ekonomske tačke gledišta, ali nema sumnje da su u igri i činioci prestiža. Okretanje leđa Ukrajini i prepuštanje iste da bude prosto pregažena s pravom bi se tretiralo kao ruska strateška pobeda nad SAD.
To ostavlja treća vrata, koja vode do minimalne pomoći koja održava percepciju američke podrške Ukrajini, ali ne nudi realnu perspektivu ukrajinske pobede. To je cinična igra, koja Ukrajince gura u sporu smrt za koju će oni sami na kraju biti proglašeni odgovornim: „Nikada nismo napustili Ukrajinu, oni su prosto izgubili”.
Nema dobrih opcija? To je cugcvang.
Uđi ili izađi?
Osnovni geostrateški problem sa kojim se SAD (i njihov ektopični ljubavnik, Izrael) suočavaju jeste to što je njihova sposobnost vršenja asimetrično jeftinih kontramera iscrpljena. SAD više ne mogu da održavaju Ukrajinu viškovima municije i MRAP-ovima (misli se na posebnu klasu tzv. „minorezistentnih” terenskih oklopnih vozila, prim. prev.), niti mogu da odvraćaju iransku osovinu diplomatskim ukorima i vazdušnim napadima. Izrael više ne može da održava imidž neprobojne i munjevite odbrane od koje zavisi čitav njegov neobični identitet.
To nameće težak odabir između strateškog povlačenja i strateškog posvećivanja. Polovične mere više nisu dovoljne, no postoji li volja za primenom totalnih mera? Za Izrael – koji nema stratešku dubinu, a odlikuje ga jedinstvena svetsko-istorijska autopercepcija – bilo je neizbežno da posvećenost odnese prevagu nad povlačenjem (koje je, u njihovom slučaju, mnogo više metafizičko nego čisto strateško i podrazumeva dekonstrukciju izraelske autopercepcije). Otuda ova nezamislivo nasilna izraelska operacija u Gazi, koja nije ni mogla da se odvija nikako drugačije, s obzirom na gustinu naseljenosti i njen eshatološki značaj.
Amerika, međutim, ima podosta strateške dubine – iste one koja joj je omogućila povlačenja od Vijetnama do Avganistana uz sasvim malo realne štete po američku domovinu. Svakako da ostaje mogućnost prosperitetne i bezbedne Amerike dugo nakon što se ona povuče iz Sirije i Ukrajine. Štaviše, poznate haotične scene paničnih evakuacija iz Sajgona i Kabula predstavljaju izuzetno trezvene momente američke spoljne politike, u kojim je realizam odneo prevagu, a izgubljene šahovske figure bivale prepuštene njihovoj sudbini. Naravno, ovo je cinično, ali svet tako funkcioniše.
To je standardni motiv svetske istorije. Najkritičniji momenti u geopolitici generalno su oni u kojim se država suočava sa izborom između strateškog povlačenja i totalne angažovanosti. Godine 1940, Britanija se suočila sa izborom da prihvati nemačku hegemoniju na kontinentu ili da se posveti dugotrajnom ratu koji će je koštati imperije i dovesti do konačnog zalaska pred rastućim Sjedinjenim Državma. Ni jedno ni drugo nisu bile dobre opcije, ali odabrali su ovu drugu. Godine 1914, Rusija je morala da bira između napuštanja savezničke Srbije i borbe protiv germanskih sila. Oba izbora su delovala loše, ali odabrano je ovo drugo. Strateško povlačenje je teško, ali strateški poraz je još gori. Ponekad nema dobrih izbora. To je cugcvang.
*Veliki Serž je pseudonim ruskog blogera i stručnjaka za vojnu istoriju
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor: bigserge.substack.com
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/The US Army
BONUS VIDEO:
