Da se od početka Specijalne vojne operacije u Rusiji odvija i proces ubrzane transformacije postojećeg privrednog, pravnog i političkog sistema RF, svedoči i tema deprivatizacije o kojoj je Vladimir Putin govorio 26. marta prilikom posete Generalnom tužilaštvu RF.
Iako je ovog puta povod za razgovor sa članovima kolegijuma Generalnog tužilaštva bio teroristički napad na „Krokus siti hol”, predsednik Rusije je u kratak spisak prioritetnih zadataka ovog državnog organa uvrstio i rad na poništavanju nezakonitih privatizacija preduzeća i njihovo vraćanje u svojinu države.
Putin je istovremeno smatrao važnim da istakne, da ne bi trebalo iz takvog delovanja državnog tužilaštva izvući zaključak da se radi o nekakvoj opštoj deprivatizaciji ruske ekonomije. „Nema, niti će biti govora o bilo kakvoj deprivatizaciji, podržavanju ekonomije”, zaključio je šef ruske države (OVDE).
Šta je vraćeno?
O čemu je zapravo reč? Prema pisanju vodećih ruskih medija, od februara 2022. godine do kraja novembra 2023. godine Generalno tužilaštvo Rusije – kao i tužilaštva u regionima – podneli su arbitražnim sudovima 55 tužbi protiv pravnih i fizičkih lica zbog nezakonitih privatizacija velikih preduzeća, zahtevajući poništenje privatizacije i vraćanje takve imovine u svojinu države (OVDE).
Iako se prema pisanju portala pravo.ru (OVDE) trend podnošenja takvih tužbi uočava još od 2020. godine, kada je podneta tužba za vraćanje državi velike kompanija iz Baškirije za proizvodnju natrijum–karbonata, natrijum-bikarbonata, natrijum-hidroksida i poluvinil–hlorida (Baškirskaя sodovaя kompaniя), očigledan je porast takvih tužbi posle 24. februara 2022. godine, a naročito, kako primećuje poznati ekonomista Valentin Katasonov, od druge polovine 2023. godine (OVDE, OVDE).
Najveći broj tužbi za poništenje privatizacije odnosi se na kompanije iz sektora namenske industrije i energetike, kao i na kompanije koje su vlasnici važnih objekata saobraćajne infrastrukture. Prema rečima moskovskog advokata Ivana Veselova (OVDE), iako preispitivanje privatizacije od strane državnog tužilaštva nije ograničeno na pojedine privredne grane, u zoni najvećeg rizika nalaze se kompanije koje rade sa državom za potrebe ruskih snaga bezbednosti (sistem državnih vojnih nabavki – GOS).
Prema zapažanju ruskih stručnjaka, po pravilu se radi i o „realno vrednim preduzećima” (OVDE). O tome svedoči spisak 14 najkrupnijih sudskih slučajeva deprivatizacija u 2023. godini koji je portal pravo.ru sačinio u saradnji sa jednom moskovskom advokatskom kućom. Tu se, između ostalog, pominje „Rostovski optičko-mehanički zavod” (grad Veliki Rostov u Jaroslavskoj oblasti), koji proizvodi optiku za vojnu tehniku, pa „Voronješki orgsintez”, koji proizvodi anilin kao osnovu za proizvodnju eksploziva, potom „Daljnjegorski hemijski kombinat”, koji je jedini proizvođač borne kiseline u Rusiji.
Na ovom spisku našle su se i tri velike elektroenergetske kompanije iz Jaroslavske oblasti (TGK-2), Republike Komi (Komi эnergosbыtovaя kompaniя) i Novosibirska (Sibэko), kao i luke u Kalinjingradu i Permu. Osim zbog nezakonitih privatizacija kompanija iz sektora namenske industrije, energetike i transporta, državno tužilaštvo je 2023. godine podnelo tužbe kojim se tražilo poništavanje privatizacije jedne velike farmaceutske kompanije, velike kompanije za proizvodnju građevinskih materijala, jednog od najvećih agroholdinga u Rusiji, te velike fabrike celuloze i papira (OVDE, OVDE).
Zanimljivo je da su postupci, po tužbama podnetim u 2023. godine, pravnosnažno okončani za samo nekoliko meseci, te da su sudovi u navedenih 14 velikih predmeta deprivatizacije, čak u 12 usvojili tužbene zahteve tužilaštva, dok je u dva slučaja tužilaštvo u međuvremenu odustalo od tužbe zbog zaključenja sporazuma sa tuženim. Na osnovu takve prakse, moskovski advokati zaključuju da „sudovi u potpunosti dele pristup i poglede Generalnog tužilažtva” (OVDE). Uz to, sudovi su na početku postupka po pravilu donosili na zahtev tužioca privremene mere zabrane raspolaganja imovinom preduzeća do okončanja sudskog postupka (OVDE).
Pravni osnov
Kada je u pitanju pravni osnov za poništaj privatizacije, na osnovu analize 55 tužbi koje je državno tužilaštvo podnelo u periodu od februara 2022. godine pa do kraja novembra 2023. godine, može se zaključiti da je tužilaštvo, primera radi:
- u 12 predmeta tražilo poništaj privatizacije i vraćanje imovine u državno vlasništvo zbog kršenja propisa o privatizaciji koji su važili u momentu privatizacije konkretnog preduzeća,
- u devet predmeta zbog kršenja antikorupcijskih propisa,
- u pet predmeta pozivanjem na ništavosti kupoprodajnih ugovora koji su zaključeni protivno propisima o prometu nepokretnosti, a
- u tri slučaja se tražilo poništavanje privatizacije zbog kršenja propisa o stranim investitorima (OVDE).
Analizirajući tužbe Generalnog tužilaštva iz prethodne dve godine, advokat jedne od moskovskih advokatskih kuća, Vasilij Malinjin zaključuje (OVDE) da se strategija Generalnog tužilaštva Rusije u predmetima revizije privatizacija iz 1990-ih godina prošlog veka, ali i iz kasnijeg perioda, zasniva na sledećem:
- u arihivama se, pre svega, traže dokazi da se privatizovano preduzeće nalazilo na spisku preduzeća koja se nisu mogla privatizovati, ali da su regionalne vlasti, bez saglasnosti Vlade Rusije dale takvu saglasnost;
- osim toga, tužilaštvo se dodatno poziva i na ništavost kuporodajnih ugovora kod takvih privatizacija iz razloga „narušavanja javnih interesa RF u sferi odbrane i bezbednosti ili zbog toga što protivreče javnom poretku” (OVDE).
Pošto je kupoprodajni ugovor – koji je služio kao osnov privatizacije – sud proglasio ništavim, država dobija pravo na povraćaj svoje imovine shodno 301. članu Građanskog zakonika RF (OVDE, OVDE). Tužilaštvo može podneti tužbu protiv svakog lica koje je u momentu podnošenja tužbe vlasnik spornog privatizovanog preduzeća. Budući da je državna imovina privatizovana bez saglasnosti nadležnog državnog organa – sud svakog imaoca takve imovine smatra nesavesnim – zbog čega se tuženi, kao poslednji vlasnik spornog preduzeća, po rečima jednog moskovskog advokata, teško može pozivati na zastarelost (OVDE).
Tako je, primera radi, privatizacija velikog proizvođača formalina i metanola iz Perma „Metafraks Kemikalsa” iz 1992. godine poništena u 2023. godini, zbog toga što se, prema ondašnjim propisima, nije mogla privatizovati proizvodnja opasnih materija (OVDE). Kod privatizacije preduzeća iz sektora namenske industrije „Rostovski optičko-mehanički zavod”, prema navodima tužilaštva, koje je usvojio i sud, izostala je saglasnost nadležnog federalnog organa, a umesto njega odluku su donele nenadležne oblasne vlasti (OVDE).
U tužbi kojom se tražilo poništenje privatizacije luke Perm na reci Kami tužilaštvo je svoj zahtev zasnivalo na argumentu da su prekršeni propisi o stranim investicijama – koji zabranjuju da strano lice stekne vlasništvo nad objektom od strategijskog značaja bez odobrenja Vlade Rusije – što je u ovom slučaju izostalo, pa je sud usvojio i ovaj tužbeni zahtev tužilaštva (OVDE). U tužbi koju je 17. avgusta 2023. godine Generalno tužilaštvo podnelo protiv najviše kotiranog Rusa na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi planete – Andreja Meljničenka, zahtevalo se da Meljničenko preda državi vlasništvo nad velikom energetskom kompanijom „Sibэko” zbog kršenja u privatizaciji antkorupcijskih propisa (OVDE, OVDE).
Plan i strah
Da je ovakvo postupanje državnog tužilaštva Rusije deo jedne šire politike i da je njen obim mnogo veći nego što se to može zaključiti na osnovu pojedinih medijskih analiza, videlo se iz izveštaja koji je glavni državni tužilac, Ivan Krasnov, podneo predsedniku Rusije 25. septembra 2023. godine. Krasnov je tom prilikom referisao Putinu, da su „u okvirima deofšorizacije ruske ekonomije, a takođe i zaštite interesa državnog vlasništva, sudovi usvojili više od 24.000 naših tužbi, koje se tiču nezakonitog gubitka državne imovina u iznosu većem od 187 milijardi rublji”. Tada je tužilac Krasnov upoznao Putina i sa uspesima Generalnog tužilaštva RF da izvuče ispod inostrane kontrole „niz ključnih strateških preduzeća” (OVDE).
Šta je stvarni cilj politike koju oličavaju brojni sudski postupci, koje je državno tužilaštvo pokrenulo u poslednjih godinu ili dve s ciljem preispitivanja nezakonitih privatizacija i reivindikacije državne imovine, objasnio je 12. septembra 2023. godine na Dalekoistočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku i sam Vladimir Putin. Na konstaciju moderatora foruma – da tema moguće deprivatizacije zaokuplja i brine ruski poslovni svet – koji se pita „da li su se izmenila neka pravila” i „kako da razmišljamo o perspektivi u takvoj situaciji”, Putin je jasno ukazao na dva ključna obeležja novog pristupa države, koji je došao do izražaja i u radu državnog tužilaštva.
Ruski predsednik je, najpre, istakao da se „nikakva deprivatizacija ne planira” i da postupci koje vodi Generalno tužilaštvo „nisu povezani ni sa kakvom odlukom o deprivatizaciji”. Pritom, konstatovao je kako je sa takvom njegovom pozicijom dobro upoznat i glavni tužilac Krasnov, koji je bio prisutan na formu u Vladivostoku, i gestovima je potvrdio Putinove reči (OVDE). Međutim, ruski predsednik je istovremeno skrenuo pažnju da „niko neće biti zastrašivan”, ali „da su svi dužni da poštuju zakone Ruske Federacije. A ako ih ne poštuju – tada moraju biti spremni da će tužilaštvo, Istražni komitet i Računska komora sve ove strukture pažljivo proučavati i nastaviti da prati sve što se događa, uključujući i sferu ekonomije, i pozivati sve da primenjuju ruske zakone”. Ali „nikoga neće sudski goniti samo zbog toga što se čovek bavi biznisom”, zaključio je Putin (OVDE).
Pošto strahovi jednog broja ruskih biznismena od deprivatizacije nisu, po svoj prilici, splasnuli ni u 2024. godini – čemu je, verovatno, doprino pojačani angažman tužilaštva u predmetima nezakonitih privatizacija – Putin je na početku svog novog predsedničkog mandata smatrao važnim da tokom posete Generalnom tužilaštvu RF ponovi stavove koje je izrekao u septembru prošle godine na Dalekoistočnom ekonomskom forumu. S jedne strane, ruski predsednik je još jednom ukazao na važanost preispitivanja nezakonitih privatizacija velikih preduzeća od strane tužilaštva (OVDE).
S druge strane, on je upozorio da tužilaštvo „mora da radi strogo po zakonu” i da se „maksimalno mora smanjiti broj poslovnih aktivnosti koje se proveravaju”, a naročito je skrenuo pažnju da se u slučajevima preispitivanja privatizacija „najoštrije moraju suzbiti pokušaji korišćenje ovlašćenja tužilaštva i drugih pravosudnih i istražnih organa za ostvarenje lične koristi”. Prema onome što ovom prilikom rekao, Putin je očigledno svestan opasnosti da kroz proveru zakonitosti privatizacija tužioci i sudije iz koruptivnih motiva mogu da budu uvučeni „u privredne sukobe iza kojih stoji nelojalna konkurencija” (OVDE, OVDE, OVDE).
O rešenosti države da i u ovoj godini nastavi sa pojedinačnim deprivatizacijama posebno strateški važnih kompanija koje su svojevremeno nezakonito privatizovane, svedoči i informacija od 26. februara, prema kojoj je nadležni sud prihvatio tužbeni zahtev Generalnog tužilaštva Rusije da se zbog nezakonitosti prvobitne privatizacije Jurij i Ljudmila Antipova liše vlasništva nad velikim Čeljabinskim elektro-metalurškim kombinatom i da on preće u svojinu države. Takva odluka suda motivisana je i dodatnim razlogom nacionalne bezbednosti, jer se sva proizvodanja ovog kombinata – koja je od značaja za proizvodnju naoružanja – izvozila u SAD, Veliku Britaniju i Francusku.
Osim toga, bračni par Antipov je dobit iznosio u inostranstvo (OVDE, OVDE). Na ovom primeru se vidi da je cilj pojedinačnih deprivatizacija krupnih preduzeća ne samo nužno vaspostavljanje zakonitosti – ali i socijalne pravde u zemlji – već i neophodno povezivanje lanaca kooperacije u vitalno važnim industrijskim granama (što, u uslovima rata i sankcija, nije samo namenska industrija). Time se ispravlja jedna od katastrofalnih posledica Čubajsove vaučerske privatizacije iz 1990-ih godina – prekid lanaca snadbevanja u jednoj vertikalno visoko integrisanoj privredi, kakva je bila privreda SSSR (OVDE).
Da su brojni sudski postupci – koje je u poslednjih dve godine pokrenulo državno tužilaštvo u cilju poništavanja nezakonitih privatizacija i koje su sudovi okončali u najkraćem roku – zabrinuli delove krupnog ruskog biznisa, vidi se iz izjave koju je 26. marta novinarima dao predsednik Ruskog saveza industrijalaca i preduzetnika (RSPP) Aleksandar Šohin. Prema njegovim rečima, ova organizacija krupnog biznisa predložila je još u novembru prošle godine predsedniku Putinu izmene u zakonu o privatizaciji, koje treba da „zaštite biznis od deprivatizacije”.
U prvom redu, radi se o predlogu da se tužbeni zahtevi u sudskim postupcima za reviziju privatizacije tretiraju kao imovinski zahtevi, a ne kao što je do sada bilo da imaju neimovinski karakter, te da se – shodno imovinskom karakteru takvih tužbenih zahteva – na njih primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti. S tim u vezi, udruženje ruskih industrijalaca traži da se jasno definišu kriterijumi savesnog sticanja. I najzad, udruženje predlaže da se u zakonu o privatizaciji predvidi i kompenzacija za vlasnika kome je država oduzela imovinu (OVDE). Takav zajednički rad RSSP i administracije šefa države na popravci zakona o privatizaciji izuzetno pohvalno ocenjuje na svom Telegram kanalu poznati politički analitičar i nekadašnji predsednik vlade Luganske Narodne Republike (LNR), Marat Baširov (OVDE).
Ukršteni stavovi
Istog dana kada je na konferenciji za štampu predsednik udruženja ruskih industrijalaca obelodanio mere za „zaštitu biznisa od deprivatizacije” koje su predložene predsedniku države, Aleksandar Dugin je na svom Telegram kanalu napisao da u doglednoj budućnosti „jako bogati ljudi neće više moći da u Rusiji žive onako kako su do sada živeli”. S tim u vezi, ukazao je da će „od tog momenta vidljivo veliko bogatstvo nametati vlasniku čitav niz obaveza”. Najbogatiji su, prema Duginu, najpre dužni da „učestvuju u narodnom ratu”, a ako „nisi apsolutno ništa vidljivo učinio za pobedu – izbaciće te iz kruga najbogatijih”.
Način za to će se, po Duginu, već naći, jer „biti patriota više nije izbor – već obaveza” (OVDE). Osim toga, „veoma bogati ljudi će morati da izaberu između učešća u vlasti i strogo privatnog života”. Po njemu, „prva varijanta znači služenje, a drugo potpuno distnaciranje od bilo kakve javne delatnosti”. Pritom, oni koji budu izabrali vlast, prema Duginu, moraće da se odreknu bogatstva, dok oni koji budu izabrali bogatstvo – moraće da budu daleko od vlasti. A za „pokušaj da se državna funkcija pretvori u izvor lične dobiti biće vešani (kao u Kini, čije iskustvo preuzimamo)”, zaključuje Dugin i dodaje: „Ta nova pravila stupaće na snagu postepenu i neprimetno, kao što je to uvek kod našeg ‘vladara’” (OVDE).
Ovakvi Duginovi stavovi izazvali su odmah reakciju jednog od najčitanijih ruskih Telegram kanala iz sfere političke analitike – Nezigar (Nezыgarь). U osvrtu na Duginov komentar, autori ovog Telegram kanala, pre svega, primećuju da „nedavna objava filosofa Dugina o ‘novim pravilima života’ u zemlji za bogate odaje želju da se na talasu tragedije u ‘Krokus siti holu’ organizuje još jedna preraspodela svojine” (OVDE). U komentaru Nezigara se dalje ukazuje da „Dugin govori o dodatnim obavezama bogatih i sa radikalnih, nacionalno-patriotskih, pozicija iznosi niz vrlo oštrih zahteva prema biznismenima”.
Komentator, međutim, zaključuje, kako je „očigledno da je njihovo ispunjavanje apsolutno nemoguće, čak i na nivou modelovanja nelinearnih i višestepenih socijalnih procesa”. Isti komentator dalje primećuje da je Duginov tekst prepun „formulacija tipa ako bogataš nipodaštava siromašnog on nije Rus, već hulja”, te da takve formulacije služe Duginu da klasne i nacionalne protivrečnosti – koje postoje u svakom društvu i državi – stavi u službu ostvarivanja svojih političkih ciljeva. U komentaru Nezigara zaključuje se: „Visoki nivo socijalno-ekonomskog raslojavanja u zemlji zahteva od biznisa (pre svega od krupnog) apsolutnu lojalnost ruskom rukovodstvu”.
Istovremeno, treba priznati da su dve godine Specijalne vojne operacije (SVO) već u dovoljnoj meri proizvele pročišćujući efekat. U krupnom ruskom biznisu već odavno nema ne samo stranih agenata, tipa M. Hodorkovskog ili J. Čičvarkina, nego nema ni figura tipa O. Tinjkova i ostalih ličnosti nelojalnih rukovodstvu zemlje. Zašto su, postavlja se pitanje, potrebne dalje „čistke” (glagol čistiti je ovde očigledno nepodesan – prim. autora Z.Č.), ako je opšti nivo kontrolisanosti biznisa od strane države visok? Pritom je očigledno potrebno da se sačuvaju i stimulansi za razvitak preduzetništva i osnova tržišne ekonomije – ali ništa od toga kod Dugina praktično nema. On direktno preti (a za to nema legalnih osnova) da treba „obrisati iz spiska bogatih” one koji se ne pridržavaju njegovih totalitarnih zahteva.
U suštini, to znači preraspodelu sfera uticaja, zahtev za novu opričninu itd. Činovnici bilo kog nivoa (od lokalnog i regionalnog do federalnog) odlično znaju da mali, srednji, a tim pre i krupni biznis, aktivno pomaže stvar SVO i ispunjava ključne zahteve države. Ne treba dalje tim povodom gušiti biznis, tim pre što je u državi saradnja vlasti i biznisa u celosti pravilno postavljena… Takav senzacionalni predlog (Duginov – prim. autora Z.Č.) osvetljava ambicije ličnosti koje stoje iza Dugina, ali sadašnju situaciju karakteriše to da rukovodstvo države poštuje pravo svojine krupnog biznisa. U zemlji praktično nema krupnog biznisa koji je nelojalan vlastima i to je jedno od dostignuća rukovodstva zemlje u uslovima SVO. Dalja preraspodela sfera uticaja sigurno bi dovela do pogoršavanja poslovne klime i pogubnih posledica. Dugin ili to ne shvata ili neće da shvati. (OVDE).
Navedena polemika između pristalica i protivnika dalje deprivatizacije, pokazuje da u ruskom društvu postoji znatno veći pluralizam političkih stavova i interesa nego što se to može zaključiti posmatranjem stranačkog života u RF. Iako se Rusija nalazi u egzistencijalno presudnom ratu, koji joj je nametnuo Kolektivni zapad, politička rasprava koja se vodi oko važnih društvenih pitanja – kao što je mesto privatnog kapitala u društvu i njegov odnos prema državi – neuporedivo je življa, otvorenija i pluralnija (naročito na društvenoj mreži Telegram) od političke rasprave u zapadnim društvima, gde se pod opresivnim pritiskom džender-ideologije i kulture otkazivanja (cancel culture) rapidno sužava mogućnost za slobodnu i ravnopravnu polemiku.
Žestoko ukršteni stavovi pojedinih društvenih aktera oko teme deprivatizacije pokazuju, pomalo na paradoksalan način, da je rusko društvo u ovom trenutku znatno bliže od zapadnih društava liberalnom Rusovom pojmu „opšte volja”. Jer, do „opšte volje” – koja se manifestuje kroz zakon – može se doći samo kroz „slobodnu i ravnopravnu političku raspravu između pojedinaca”, pošto je „opšta volja ime za optimalni kompromis koji nastaje iz kolektivne rasprave” (OVDE).
Moderator javne polemike
Pitanje definisanja „opšte volje” u savremenom ruskom društvo nedvojivo je od uloge koju ima Vladimir Putin – ne samo kao formalni šef države u jednom polupredsedničkom (ili tzv. mešovitom) sistemu, nego i kao ličnost – i to je, može se već sada sa sigurnošću reći, po mnogim obeležjima jedinstvena situacija u istoriji ruske državnosti. Upravo na društvenom pitanju kome je posvećen ovaj tekst – deprivatizacija – čini se da se najjasnije vidi Putinova uloga u političkom i društvenom životu Rusije. Sudeći prema stavu koji je Vladimir Putin više puta decidno ponovio, njegova pozicija u ovom važnom društvenom pitanju nalazi se na sredini između dva suprotstavljena društvena pola.
Ta dva pola ogledaju se, manje-više precizno, u stavovima predsednika udruženja ruskih industrijalaca (RSPP), čelnika proliberalne moskovske Više škole ekonomije i funkcionera Jedinstve Rusije Aleksandra Šohina i čuvenog antiliberalnog filosofa i rodonačelnika savremenog evroazijastva Aleksandra Dugina. Putinovo zazimanje srednje pozicije u ovoj izuzetno osetljivoj društvenoj i političkoj polemici nije odraz njegove neodlučnosti niti slabosti sadašnje ruske države, već dosledan izraz njegovog shvatanja uloge šefa države kao „republikanskog monarha”, kome je prevashodni zadatak da bude moderator i stabilizator političkih i društvenih procesa i da, kao neutralni arbitar, da ključni doprinos u oblikovanju „opšte volje” u ruskom, u značajnoj meri, polarizovanom društvu. Sa početkom SVO pokazalo se koliko je značajna tako shvaćena, i u praksi primenjena, uloga šefa ruske države, a ona će, sva je prilika, posebno doći do izražaja tokom Putinovog novog mandata.
Ekvidistanca aktuelnog ruskog „republikanskog monarha” po pitanju deprivatizacije precizno je definisana u jednom drugom komentaru sa Telegram kanala Nezigar od 27. marta – neće biti generalne deprivatizacije i podržavljenja ekonomije, ali će biti pojedinačnih deprivatizacija, kao posledica sudskog preispitivanja zakonitosti ranijih privatizacija (OVDE). S obzirom da će država i u narednom periodu detaljno sudski preispitivati zakonitost krupnih privatizacija iz prošlosti – sasvim je osnovan zaključak autora navdenog komentara – da je „minimalna verovatnoća da će se uspostaviti bilo kakvi ograničavajući mehanizmi u vidu, primera radi, desetogodišnjeg roka zastarelosti za preispitivanje rezultata privatizacije, na kojoj insistira Ruski savez industrijalaca i preduzetnika” (OVDE).
Resuverenizacija ne trpi ograničenja, ali je ona u Putinovom izvođenju uvek pre evolucija, a ne revolucija, čak i u uslovima rata za opstanak. Po tome je Putin jedinstveni konzervativni reformator u istoriji ruske državnosti, koja obiluje konzervativnim reformatorima, ali koji su bili skloni da reforme izvode na revolucionaran način.
Kraj ruskog neofeudalizma
Pokušavajući da definiše promenjenu poziciju Vladimira Putina u uslovima SVO u odnosu na ruske oligarhe, poznati ekonomista Valentin Katasonov najpre citira politikologa Konstantina Dvinskog koji piše: „…tokom 20 godina važio je ‘sporazum’ sa oligarsima. Njegova suština se sastojala u tome da oligarsi ne ulaze u politiku i geopolitiku, a da država ne ulazi u njihov biznis”. Međutim, primećuje Katasonov, „sa početkom SVO prestao je da važi sporazum, te sada država počinje da prodire u biznis i da tamo uspostavlja elementarni poredak” (OVDE).
Čini se da je takav promenjeni odnos između države i krupnog biznisa, kao i Putinovoj politici svojstvena postupnost i umerenost, došla do izražaja u ishodu već pomenutog sudskog postupka koji je tužilaštvo tokom 2023. godine vodilo protiv prvog ‘forbsovca’ među Rusima, Andreja Meljničenka, zbog korupcije pri kupovini energetske kompanije ‘Sibэko’. Generalno tužilaštvo je 17. avgusta 2023. godine predalo sudu tužbu protiv milijardera Meljničenka, ali je već 6. oktobra iste godine postiglo sa njim sporazum, na osnovu kojeg je ruski oligarh bio dužan da uplati državi određeni iznos novca u dobrotvorne svrhe (OVDE, OVDE). Na ovakvu odluku tužilaštva svakako je uticalo to što je Meljničenko kompaniju ‘Sibэko’ kupio zajedno sa bivšim ministrom Mihajlom Abizovim, a on je, kao kolovođa, već osuđen na 12 godina zatvora i novčanu kaznu od 80 miliona rublji (OVDE).
Osim materijalne satisfakcije – koja neodoljivo podseća na atinske liturgije (obaveza „radova za narod” koja je padala na najbogatije građane u antičkoj Atini, OVDE) – država je u sporu sa oligarhom Meljničenkom u uslovima SVO dobila, pre svega, potvrdu neprikosnovenosti svog autoriteta. A to je i najvažnije za resuverenizaciju države – posle epohe, rečju Slobodana Vladušića, Megalopolisovog „neofeudalizma” (OVDE). Stari feudalizam je počivao na ugovoru između vladara i plemstva, kao izrazu feudalne mešovite vlade. Ako šefa države ne vezuju više nikakvi ugovori sa oligarsima, kako tvrdi Katasonov, onda je to siguran dokaz kraha „neofeudalizma” i početak resuverenizacije ruske države.
Da će novi mandat Vladimira Putina, s obzirom na njegovu težnju ka ekvidistanci u odnosu na suprostavljene društvene polove – obeležiti ne samo temeljna provera zakonitosti privatizacija velikih kompanija, već i stroga kontrola zakonitosti rada najviših državnih i regionalnih funkcionera – pokazali su već prvi dani nakon predsedničkih izbora. Tako su, u kratkom periodu, pohapšeni zbog korupcije direktor Departmana za socijalno-ekonomski razvitak Severno-kavkaskog federalnog okruga Ministarstva ekonomskog razvoja Rusije, Igor Hranovski, a zajedno s njim i predsednik vlade Karačajevo-Čerkeske Republike, akademik RAN Vladimir Kajšev, potom i ministar energetike Novosibirske oblasti D. Arhipov i po jedan gradonačelnik iz Irkutske oblasti i sa Kamčatke, a onda je pre neki dan zbog korupcije uhapšena i zamenica direktora Federalne carinske službe, general-pukovnik Jelena Jagodkina (OVDE, OVDE).
Ovim krivičnim postupcima, „republikanski monarh” jasno poručuje da njegova politika resuverenizacije zahteva lojalnost državi i njenom pravnom poretku ne samo od vlasnika krupnog kapitala, već i od visokih državnih i lokalnih funkcionera. Uostalom, Vladimir Putin je nebrojeno puta pokazao da je ne samo žestoki kritičar liberalizacije i desuverenizacije iz 1990-ih, već i da ima itekako kritičan odnos prema iskustvu birokratizacije i etatizacije sovjetske epohe. Ostaje da se vidi koliko će ratne okolnosti ići na ruku Putinu da zadrži sadašnji kurs evolutivnih promena, bez „levih” i „desnih” krajnosti koje su na tragičan način obeležile pojedine periode inače velike istorije ruske državnosti.
Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Mikhael Klimentyev/Sputnik/Kremlin Pool
BONUS VIDEO:
