Немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер је у паузама између дужности које обавља нашао довољно времена да се посвети писању. Као плод тих напора настала је књига под насловом „Ми” (ОВДЕ), која се недавно нашла у немачким књижарама. Разуме се да у питању није лепа књижевност. Председнику је стало до тога да каже неку реч о политичкој ситуацији, односно да изрази своју забринутост због стања у коме се налазе Немачка, Европа и свет, те да укаже на правце којима треба поћи у будућности.
Најава књиге и реклама упућују на то да је ствар озбиљна и да председнику треба поклонити дужну пажњу. Прошло је 75 година од доношења Основног закона и 35 од рушења Берлинског зида, али овај двоструки јубилеј не пружа разлоге за славље и самозадовољство. Напротив. Задаци који стоје пред земљом су крупни. Међународне кризе и задаци привредне трансформације излажу друштво стресу, пада поверење у политику, а тон постаје све оштрији. „Екстремистички популисти” све отвореније доводе у питање либералну демократију. Текст рекламе не оставља простор за сумњу, времена су озбиљна, а задаци тешки.
У тим кризним временима Франк-Валтер Штајнмајер је, као човек од ауторитета и са позиције председника државе, преузео на себе задатак да укаже на оне путоказе и искуства која су кроз последњих 75 година обликовали Немачку. Каже се да председник осветљава непријатне истине, али пре свега оне факторе који земљу чине снажном. Он позива на напор заједничког деловања из кога ниче политичка снага. Немачка је, дакле, постала једно разнолико друштво, које поново мора да уочи шта је оно што га повезује. Тако је барем издавач укратко представио Штајнмајерову књигу.
Идентитетска криза
На полеђини књиге одштампан је цитат који као да је преузет из неког приручника за самопомоћ: „Стајати сам ризично је како за неког човека тако и за једну земљу. Способности за политику потребно је уједињење мноштва интереса под једну заједничку ствар. Тек способност да се каже ‘ми’ пружа нам снагу за деловање и храброст. Немојмо отуђењу препустити последњу реч и преузмимо одговорност једни за друге. Уочимо и ојачајмо све оно што нас повезује. Добро је моћи казати ‘ми’.”
На први поглед би се из овог цитата могло закључити да је председник – као једна од најважнијих личности политичке елите – напокон нешто напипао. То „ми” и криза у којој се Европа налази су некако повезани. Наиме, конзервативци у Европи већ дуже време говоре да је у корену економске и политичке кризе данашњице заправо дубока идентитетска криза – коју политичка елите није у стању да препозна – па према томе ни да реши на одговарајући начин.
О томе је, на пример, у својој књизи Залазак убедљиво писао проф. Давид Енгелс (ОВДЕ), поредећи данашњу кризу у Европској унији са кризом Римске републике. „Како у Риму тако је и у Европи мањак темељних идентификацијских чинилаца један од најоштријих елемената моралне, људске и материјалне кризе у ова два друштва. Ако успостављање колективних идентитета омогућује да се пронађе континуитет с прошлошћу и да се појединац, као и друштво, пројектује у будућност, онда раскид с традиционалним идеалима те прошлости чупа садашњост из корена и, дугорочно, блокира сваку смислену органску концепцију будућности”, пише Енгелс.
Један други конзервативни аутор, сер Роџер Скрутон (ОВДЕ), такође је указивао на проблем првог лица множине и указивао на раширену оикофобију. Оикофобија, како је одређује Скрутон, представља аверзију према домаћем, сопственом, односно према дому и баштини. Свако друштво зависи од осећаја ко смо то „ми”, шта нас повезује и шта делимо. То искуство првог лица множине је за Скрутона претполитичко. Оно, дакле, претходи свим политичким институцијама. У коначници, то осећање омогућава заједници да остане на окупу и онда када се људи не слажу око конкретних политичких решења. Либералне елите нису ксенофобне, већ оикофобне. Код њих је изражено одбијање домаћег у корист страног. Национално се схвата као опасност и свако исказивање лојалности према заједници и њеној култури жигоше се као опасан национализам. За Скрутона није било сумње да ће такав однос према сопственом нужно изазвати катастрофалне последице.
У сваком случају, десница се већ уморила понављајући изнова и изнова да је питање идентитета основно политичко питање у нашем веку. Да ли је могуће да је председник Штајнмајер разумео поруку? Био би то важан моменат, јер би испало да је један немачки политичар – који припада естаблишменту – смогао довољно храбрости да проговори о идентитетској кризи у коју је запала његова земља. Када говори о првом лицу множине, мисли ли председник на пермисивизам и пренаглашени космополитизам, разарање породице, растакање традиционалних ауторитета и религије, каријеризам, конформизам, хедонизам и материјализам који кидају споне друштвене лојалности међу грађанима и отварају простор за унутрашње конфликте? Уочава ли Штајнмајер да се од масе појединачних атома који се клоне обавеза не може створити заједница способна за напоре?
Штајнмајерово „ми”
Стара је истина да не постоји заједница која је апсолутно инклузивна и да свако „ми” живи од разликовања између оних који припадају и оних који не припадају заједници. Поставља ли то Штајнмајер својом књигом питање домета мултикултуралног пројекта? У томе не би био први. Са места канцелара Ангела Меркел је већ једном констатовала да је мултикултурализам пропао (ОВДЕ), само што се тада остало на нивоу необавезне изјаве. Уместо да озбиљно схвати сопствене речи, Меркел је 2015. године широм отворила границе за нове мигранте и тешку ситуацију учинила још гором. Да ли сада председник жели да исправи ту грешку?
Може бити да је Штајнмајер схватио још једну истину, а то је да се идентитет једне заједнице не може градити на негативном односу према сопственој прошлости. Није ли циљ његове књиге да прекине са културом кривице? Можда је немачки председник мислио на то да свако „ми” има одређене заједничке интересе и да је задатак политике да штити тај интерес. У том случају, треба ли његов позив на деловање и храброст схватити као позив да се Немачка еманципује и умакне контроли трансатланских структура, те да сама почне да формулише своју политику, у складу са сопственим интересима? Тада би „политичка снага”, која се спомиње у реклами, можда значила и снагу да се прекине са досадашњом украјинском политиком, јер немачко „ми” на крају крајева мора да води рачуна о себи, на првом месту.
Реч на корицама и издавачка реклама нуде још једно могуће тумачење. Можда председник жели да подвуче црту у сопственом политичком деловању? Ако су времена озбиљна и ако је Немачка у идентитетској кризи, има ли у томе и његове личне одговорности? То питање се не може заобићи, имајући у виду да је Штајнмајер у два наврата обављао функцију министра спољних послова, те да се већ седам година налази на месту председника. Осим тога, он као и непопуларни канцелар Олаф Шолц, долази из редова Социјалдемократске партије. Уколико поверење у политичаре опада – у томе и председник има удела.
Ипак, ниједан од понуђених одговора није тачан. Штавише, Штајнмајер не само да нема намеру да се озбиљно бави идентитетским питањем, него ово питање заобилази. Заправо, Штајнмајерово „ми” нема никакве везе са традицијом. Његова Немачка постоји тек 75 година, и то је све. Шта је било пре тога није до краја јасно. Можда само Аушвиц и нацистички режим од кога се треба дистанцирати. Некада је за југословенске комунисте историја почињала од 1941. године, а сада Штајнмајерова Немачка постоји од када је донет Основни закон, а друге прошлости и традиције нема.
Непријатељи слободе
Уосталом, већ на првим страницама председник не пропушта да спомене да се многи његови земљаци за тих 75 година блиске сарадње са суседима више не осећају само као Немци, него истовремено и као Европљани. Тиме је „ми” релативизовано, да би већ на следећој страници председник окренуо копље према онима који говоре о „националној хомогености”. Од идентитетског питања стигло се тако у пар реченица до стандардних тирада о десници као узрочнику свих невоља. „Ми”, које није јасно одређено, угрожавају десничари.
„Различитост је сигнум модерних друштава“, поручује председник мислиће да је тиме запушио уста јогунастој десници. Да, али каква различитост? Плурализам интереса, па и плурализам вредности нико не доводи у питање, али је плурализам идентитета већ сасвим друга ствар. Председник заборавља да је релативна национална хомогеност један од предуслова опстанка демократије. И ту лежи важан моменат: сва је прилика да се овде идентитет не заснива ни на историји, ни на традицији, већ на октроисаној лево-либералној идеологији „различитости” која захтева доследно супротстављање десници.
Оно што друштво држи на окупу није ни порекло, ни заједничка прошлост, језик, нити заједничка култура, већ идеолошке представе. Неко би могао поново успоставити паралелу са југо-комунизмом. Десничар је непријатељ – и само онај ко је доказани противник деснице спада у наше ново „ми”. Обрт у односу на Скрутона је очигледан, јер док је за Енглеза осећај заједништва нешто претполитичко – код Штајнмајера он почива на пожељном политичком опредељењу. Поново се може поставити паралела са југословенским комунистичким пројектом, где је непријатељ социјализма и „братства и јединства” такође схватан као непријатељ заједнице.
При томе се поставља још једно питање: Ко одлучује о томе ко је све десничар? Подразумевани одговор гласи: политичко-медијска каста (ОВДЕ, ОВДЕ). Они су ту да означе позицију која се убудуће има сматрати за десничарску, а то ће рећи непријатељску и свако ко је заступа бива искључен из јавног простора. Као што је познато, ставови који су пре тридесетак година били не само легитимни, већ су се сматрали саморазумљивим и центристичким – данас се више не могу изговорити, јер припадају простору „деснице”.
Оно што квари Штајнмајерову слику идеалног друштва нису ни зоне у које се не иде (no–go zone) у немачким градовима, ни мигрантска гета, чак ни захтеви за успостављањем исламског калифата у Немачкој (ОВДЕ) који су се недавно поново могли чути на демонстрацијама у Хамбургу, већ десничари. Политичари из редова Зелених, који предлажу увођење шеријатског права у Немачкој (ОВДЕ) су део заједнице – они који се томе противе угрожавају његово „ми”.
При томе се председник не осећа непријатно да говори о слободи као основи поретка и вољи да се живи у слободи. Слобода и различитост важе – али не за десничаре. То су они „десни популисти” који доводе у питање либералну демократију – а као што је познато – за оне који су жигосани као „непријатељи слободе” слобода не важи.
Функционисање демократије
Са друге стране, председничка књига већ у уводу показује упадљиве црте мотивационог говора. Критичари би рекли да када политичари нису у стању да покажу резултате онда посежу за звучним фразама: „Времена су тешка, али хајде да се присетимо онога што смо постигли и да се хвалимо успесима”. Штајнмајер ту убраја, на пример, социјалну државу, партнерство у Европској унији или успешну науку. Остаје отворено питање колико је тога још присутно у Немачкој, којом управља његова странка.
Критичари указују на актуелност социјалног питања, као и на одлив мозгова, док је стање Европске уније и њене способности за деловање тема за себе. Упркос томе, председник изричито каже да жели да поручи „грађанкама и грађанима” да демократија функционише. И тако је читање уводника довољно да се Штајнмајерова књига врати на полицу – јер је унапред јасно се између корица не може наћи много тога новог или посебно значајног.
Тираде против деснице могле су се чути и раније, као и убеђивања да грађани живе у најбољој Немачкој која је икада постојала. Наиме, Штајнмајер је и до сада давао изјаве да би мигрантска политика деснице нанела штету немачкој привреди, односно исказивао је понос због протеста против деснице. Штавише, председник је у фебруару тражио и промену устава како би Савезни уставни суд заштитио од утицаја деснице у случају да АфД једнога дана освоји апсолутну већину. У том смислу, иако се неће прославити као писац, Франк-Валтер Штајнмајер је барем доследан.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: bundespraesident.de
БОНУС ВИДЕО:
