Iako smo u protekle dve nedelje videli kako nekadašnje – i sadašnje – NATO saveznice SAD i Turska razmenjuju ozbiljne reči upozorenja povodom turskih kopnenih i vazdušnih operacija protiv kurdskih odreda koja podržavaju SAD, čini se da Turska nije odvraćena, niti da namerava da odstupi od svojih strateških ciljeva. Takva situacija ne predstavlja ništa manje od ozbiljne sramote za SAD, kako smo naveli u jednom od ranijih članaka, a protekle dve nedelje su samo dokazale da kriza neće jednostavno zamreti.
Naprotiv, sa svakim korakom koji Turska preduzima kako bi eliminisala ,,kurdsku pretnju“, američka sposobnost da manipuliše kopnenom situacijom u Siriji postaje slabija, čime se ubrzava skoro pa trajni odlazak SAD iz Bliskog istoka i potencijalni kraj ,,Pax Americana“. Mnoge promene koje je sirijski rat doneo regionu su aktivirale talas geopolitičkih previranja, pre svih uspon Irana i Rusije, što je nateralo Ameriku da ustupi Bliski istok, region koji je trpeo zapadne manipulacije još od kraja Prvog svetskog rata; pa otuda i američka nemoć da preumi Tursku povodom kurdskog pitanja i spreči je da Kurde protera iz teritorija koje kontrolišu u Siriji.
REGIONALNA MATRICA
Uprkos američkim upozorenjima, Turska ne namerava da, nakon Afrina, odustane od čišćenja Manbidža od kurdskih elemenata. Obraćajući se članovima svoje stranke u turskom parlamentu, Erdogan je rekao, oštro usmeravajući svoje reči prema Americi: ,,Kažu nam – ne idite u Manbidž. Ali doći ćemo da predamo te teritorije njihovim zasluženim vlasnicima“. Ko su zasluženi vlasnici? Naravno, to su Sirijci. Ali gde isticanje ,,vraćanja Manbidža zasluženim vlasnicima“ smešta Tursku u regionalnoj geopolitičkoj matrici?
Kako bi locirali Tursku u regionalnoj matrici, prvo moramo da razumemo šta drugi krupni regionalni akteri nastoje da postignu u Siriji. Drugim rečima, hajde da vidimo šta je matrica.
Pre svega, turska operacija ,,Maslinova grana“ ne bi bila moguća bez direktne i indirektne podrške Rusa koji trenutno kontrolišu čitavu sirijsku završnicu i usmeravaju je na način koji će obezbediti sirijski teritorijalni integritet i obnovu suvereniteta sirijskog režima nad celom Sirijom. Imajući u vidu ruske ciljeve, turska ,,Maslinova grana“ ne divergira, nego konvergira ruskim ciljevima, s obzirom na to da je svrha ove operacije da očisti sirijsku teritoriju od Kurda i da ih odbaci nazad na predratne pozicije. Ali pitanje je – zašto Turska to čini? Zašto ne ruske ili sirijske snage?
Naravno, mogli su i oni da urade isto, ali bi to istovremeno izložilo Ruse kritikama i propagandi zbog svojih ,,hegemonističkih“ ambicija. Turska, sa druge strane, ima dugoročne bezbednosne strepnje u odnosu na Kurde – i činjenicu da su SAD obećale – ali ne i ispunile – da će se kurdske snage povući iz Manbidža nakon što očiste teritoriju od ISIS. Ovo se nije dogodilo, ostavljajući Tursku bez drugih opcija osim intervencije.
I dok Turska čisti strateški značajnu teritoriju od Kurda, izgleda da dosta olakšava Rusima i Sirijcima posao obnavljanja Sirije u predratnim granicama. Pre početka ,,Maslinove grane“, Rusi su tražili od Kurda da napuste region, ali se Kurdi toga nisu držali, kao ni SAD, dajući Rusima iskreno opravdanje da napuste oblast i dozvole Turcima da obave posao.
I tako sa svakim danom koji prođe, zapadni spekulativni šaptaji o tursko-ruskom obračunu u Siriji zamiru. Nakon što su Rusi u početku indirektno podržavali afrinsku operaciju Turske, Turska je nastavila svoje vazdušne napade u Afrinu, uz pauzu nakon obaranja ruskog aviona u Idlibu koja je prekinuta tek nakon telefonskog razgovora između Erdogana i Putina, što ukazuje na nivo opreznosti Turske u nastojanjima da izbegne bilo kakvu mogućnost konflikta sa ruskim interesima.
SVI PUTEVI VODE U MANBIDž
Turski koraci su, prema tome, u skladu sa ruskim ciljevima jačanja sirijskog režima. A i sa onim koje ima Iran dok ispoljava prećutnu saglasnost sa turskim upadima u Siriju, usled čega možemo očekivati samo još veću saradnju ovih ključnih igrača u Siriji.
Stoga ne iznenađuje što je ruski predsednik Vladimir Putin već prihvatio Erdoganov poziv da učestvuje u samitu ,,Turska-Iran-Rusija“ o Siriji u Istanbulu. Prema tome, kako smo već analizirali u jednom od naših ranijih radova za NEO, ,,Maslinova grana“ neće škoditi tursko-ruskom savezništvu, već umesto toga otvara novo poglavlje saradnje između tri zemlje. Održavanje trilateralnog samita u Istanbulu takođe simoblično stavlja Tursku čvrsto u rusko-iranski tabor, a činjenica da će i ruski i iranski lideri biti prisutni ukazuje na značaj koji ove dve zemlje imaju za Tursku, inače drugu najveću vojnu silu NATO-a (iza SAD).
Iako je daleko od jasnog da će se SAD povući iz Manbidža, činjenica je da bez zauzimanja Manbidža turski strateški ciljevi ostaju neispunjeni, što ukazuje na mogućnost dalje erozije tursko-američkih bilateralnih odnosa – što je nešto što bi direktno doprinelo sposobnosti Moskve da se u Siriji postavi kao glavni arbitar. Čak i da SAD odbiju da se povuku, to će snažnije gurnuti Tursku u ruski tabor.
Osim toga, činjenica da će Turska nastaviti da cilja kurdske snage u Siriji pokazuje kako će SAD nastaviti da gube svoju glavnu kopnenu formaciju u Siriji, što će posledično izolovati američki uticaj u širem sirijskom konfliktu.
A ako se SAD slože da napuste Manbidž, automatski će izgubiti čitavu sposobnost uticaja na situaciju na terenu – što će ličiti na potpisivanje sopstvene smrtne presude. Sirija, prema tome, postaje za Ameriku duboka močvara čije bi napuštanje jedino značilo trajni kraj dominacije na Bliskom istoku – a kraj je u svakom slučaju blizu, čak i ako ostanu u Manbidžu, jer to je premala teritorija da bi Americi omogućila manipulisanje čitavom sirijskom završnicom.
Salman Rafi Šeik je istraživač i analitičar međunarodnih odnosa i spoljnih i unutrašnjih poslova Pakistana.
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
