Свега неколико дана прије ослобађања Загреба, априла 1945, поглавник Павелић је организовао војну параду. Свира се Бетовенова „Ода радости” из Девете симфоније. У атмосфери хиперреалности, Хрвати у Загребу мисле да ће усташтво да потраје још дуго. Радио им саопштава да је il Duce (The leader – вођа; надимак за Мусолинија) убијен од стране италијанских партизана. Он и Клара Петаћи су, објешени за ноге, изложени тако да их народ види на тргу Пиацале лорето (Piazzale Loreto).
Крај је и Републике Сало коју је, на себи својствен начин, најбоље дочарао Пјер Паоло Пазолини. „Ода радости” постаје све загушенија и тиша. Емитује се посљедњи ТВ Журнал Независне Државе Хрватске „О животу малих кукаца” и поглавников пријем младих хрватских студената. Први пут је у цивилу и, како каже Лордан Зафрановић, спреман на бијег. Пао је и Берлин. Нацизам, као владајућа идеологија, је поражен. Тито је говорио: „Нису криви народи за братоубилачки рат, него клике које су га водиле”. А живот као и историја, тече даље.
Четрдесет година касније, 1985. године, „Ода радости” – композиција толико често коришћена од стране нациста – постала је службена химна Европске (заједнице) уније. Године 2013. при уласку Хрватске у ЕУ, „Ода радости” је опет одјекивала Тргом Бана Јосипа Јелачића и текст химне на њемачком језику. Данас, једнако гласно одјекује у Европском парламенту, Савјету Европе, и посебно, у Генералној скупштини УН. Иако се слуша иста пјесма, идеје дубоко укотвљене једнако баштине, говори се нешто посве друго, нешто измјењено и замијењено. „Оду радости” најчешће изводе и дјеца из Сребренице – махом Бошњаци – на манифестацијама широм Федерације БиХ, попут оне у Босанском културном центру у Тузли.
Ламент над истином
Готово сваки западноевропски народ на својим леђима носи терет империјализма, поробљавања, и нечега што се у модерном рјечнику назива геноцидом. Управо због њих и њиховог дјеловања – тај појам је уведен. Ријечи настају како би неку појаву описале, а геноцид је савршена реч за оно што су чинили у Америкама, Намибији, Конгу, Аустралији…
Оно што је индикативно – Индијанци, Хереро народ, неки народи Конга, Абориџини, Тутси и Хуту, нису подносили захтјеве за међународну жалост на дан њиховог истребљења; нису јер нити имају државу, нити више постоје! Над њима је извршен геноцид на сваком нивоу – и коначно су истребљени. Понеки још постоји – у резерватима попут Ailurus fulgens (Црвених панди) – како би били добра корпоративна атракција за масе. Иза жалости због њиховог истребљења не стоје ни Америка, ни Британија и Њемачка.
Источноевропским народима су током вијекова свог постојања постепено наметана одређења која данас успјешно служе у релативизацији западног начина владања. Ти методи су, истина, одмах примјењени од стране нама сусједних народа. Западни метод се брзо прелио на Хрвате – па је тако настао Јасеновац, а са њим и „војно-редарствена операција” Олуја 1995. Један циклус је завршен на тлу Независне Републике Хрватске – на њој Срба нема, и они не траже резолуцију за осуду геноцида над њима, јер их нема. Не траже ни Срби у Сарајеву. На страну то што многи други респектабилније говоре о геноциду над Србима него сами Срби. Но, то је питање самопоштовања.
Овдје је, пак, случај другачији. Једном приликом бивша министарка спољних послова БиХ, Бисера Турковић, је рекла „често се побуне они који су преживјели геноцид”. Контрадикторност у реченици је уочена, али настављено је даље. Типичан примјер империјалног капиталистичког пројекта је систем који стоји иза Меморијалног центра у Поточарима. Иако нико не спори потребу постојања мезарја попут оног, што је виђено и надомак Приједора, у Козарцу, многи спочитавају, а нарочито они који схватају о чему је ријеч, пропагандну снагу и суштину која се крије иза цијелог пројекта.
Умјесто да смо у прошлом рату, радикалној дијалектичкој форми, добили нешто боље, праведније и напредније, ми смо, супростављајући се основним филозофским законима (ако их тако можемо назвати) – поробљени, у амбису историје и перпетуирању истих наратива већ 30 година, и коначно, у потпуној повијесној неправди. Срби ће увијек бити свјетски катехон. Која год сила да дође на границе нашег домаћинства – ми ћемо јој се супротставити. Немало смо то пута доказали. Нека наша нејачка компрадорска елита – попут привилегованих из Београда – пристаје на флековања различите врсте: геноцидни, хегемони, великосрби, антицивилизацијски… Без свијести своје историјске улоге, срљају за капиталом и мало славе, јер се на крају дана по бошњачким и свјетским медијима пише о њима.
Пројекат „Сребреница”
У Босни, дакле, постоје и они који радо прихватају диктат западних агентура, и – кршећи све прописе – прескачу Србе да би дошли до циља. Највећи проблем је што је управо таква пракса ниподаштавања једног народа заиста одвела БиХ у амбис. Златко Лагумџија, амбасадор БиХ у УН, некад бивши премијер БиХ који је испоручио тзв. Алжирску групу на захтјев САД у Гвантанамо, без консултације и одобрења Предсједништва БиХ заговара усвајање резолуције о геноциду у Сребреници и све што она за собом носи. Након испоручења своје „браће” муслимана у Гвантанамо, Лагумџија је потпуно одбачен у Босни, скрајнут на маргину и бијесан што није завршио своју каријеру како је хтио. Наставио је он тек сад своју мисију, коју обавља врло предано, понижавајући Србе гдје год је то могуће. Готово да је немогуће да српски члан предсједништва кореспондира са руководством УН, јер сва писма заврше углавном у нежељеној пошти.
У цијели процес одавно су укључене Мајке Сребренице, capo di tutti capi Мунира Субашић и директор Меморијалног центра Емир Суљагић. Наиме, они су отишли у УН и држали говоре како би додатно лобирали. Проблематика је несхватање дубине овог пројекта званог „геноцид у Сребреници”. Особа која је имало знатижељна и реционална копкаће по толико контроверзним догађајима тог јула 1995, и на крају ће доћи до одговора да одредбе Међународне конвенције о спречавању и кажњавању геноцида нису прекршене у Сребреници од стране Војске Републике Српске. Неке друге конвенције свакако јесу.
То је само инструмент поробљавања једног народа историјским бременом злочина, који то не би могао поднијети лако попут Британаца и Нијемаца, којима – уз сву историјску очигледност – такве одлике нису наметнуте. Просто је неопходно да, у постмодерном духу, српска неприкосновена одбрамбена позиција буде укаљана неким геноцидом, наративом који је у јавном дискурсу одржаван од стране колонизованих умова. Босна и Херцеговина је након те радикалне дијалектике покорена у потпуности и са њом сви њени народи. Власт у БиХ се огледа не у самовољи наших политичара, него тзв. високог представника, деспота и, по правилу, аутсајдера у својој земљи. У овој држави странац обједињује све три гране власти и то Нијемац, Аустријанац, Британац, Шпанац,…
Запад систематиски пориче да људи у овој држави припадају реду цивилизованих народа. Како пише Франц Фенон у Несрећницима земље, колонизатори настоје да у потпуности обришу наш идентитет и пониште свако достојанство. Исти тај теоретичар нуди лијек за ту болест – а то је отпор у сваком смислу. До сада смо у БиХ отпор једино видјели у Србима. Од отпора америчком амбасадору Цимерману до отпора Марфију. И наравно да нам је тај отпор у крви, јер смо имали претка који је рекао:
„Ко да носи овај скотски порок?
Херојске душе нек се гнушавају
…и у талогу мрском гаднога ропства.”
Помиреност са потчињеношћу и неслободом у Његошевој антропологији и етици представља порок, гријех и метафизичку срамоту.
Наставиће се…
______________________________________________________________________________
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Опсег
Насловна фотографија: Anadolu Agency via Getty Images
БОНУС ВИДЕО:
