Nemačka kancelarka Angela Merkel je odlučila da svoju političku karijeru privede kraju. To nije bila neočekivana odluka jer je već nekoliko godina njena politika deo problema, a ne rešenja nagomilanih teškoća i u Nemačkoj i u Evropskoj uniji (EU). Njen najavljeni odlazak još jednom potvrđuje staro pravilo da se sve političke karijere završavaju neuspesima.
Merkel je bila na čelu svoje partije, Hrišćansko-demokratske unije, punih 18 godina a na mesto kancelara je došla 2005. godine. To je bilo vreme tektonskih promena u svetu i ona je uspela da se nametne ne samo kao neprikosnoveni lider Nemačke nego i EU. U njeno vreme evropska integracija je uistinu postala „nemačka Evropa“. Nemačka je bila politički najstabilnija evropska zemlja. I svi u EU su samo čekali šta će da kaže Berlin.
GUŠENjE UNUTRAŠNjE DINAMIKE
Ali ne glasaju Evropljani u Nemačkoj, nego Nemci, a oni su postepeno počeli da okreću leđa politici Angele Merkel. Kap koja je prelila čašu političke sudbine Angele Merkel su bili nedavni regionalni izbori u Heseu na kojima njena partija jeste dobila najviše glasova, ali 10 odsto manje nego na prethodnim izborima. I ona je, očigledno razočarana, odlučila da napusti politiku kako bi pokušala da spasi ne samo svoju reputaciju, nego, možda i pre svega, svoju partiju.
Suprotno u javnosti formiranom liku o uspešnom kancelaru, politička zaostavština Angele Merkel u stvarnosti ne izgleda baš ohrabrujuće. Tom zaostavštinom pre svega dominira poguban proces urušavanja politike i političkog dijaloga u Nemačkoj. Merkelova je od 2008. godina uspostavila praksu takozvane velike koalicije prema kojoj su na vlasti bili i oni koji su pobedili i oni koju su poraženi na izborima. Njena Hrišćansko-demokratska unija je pobeđivala, ali nedovoljno, pa je vlade formirala sa poraženim socijaldemokratama.
Te Velike koalicije su ugušile unutrašnju političku dinamiku u Nemačkoj jer su eliminisale politički dijalog, diskusije, kao osnovu dinamike političkog života. Bez dijaloga i rasprava nema ni politike. Dogovori iza zatvorenih vrata su nemačku političku elitu svakoga dana sve više udaljavali od realnosti, raspoloženja javnosti i onoga što stvarno muči običnog građanina. U takvom ambijentu stvoren je ogroman prostor za pojavu novih političkih pokreta koji su daleko bliži problemima prosečnog, svakodnevnog Nemca. Bez političkog dijaloga i diskusija stvorene su političke ruševine na čijim temeljima su ti novi pokreti, bez obzira šta medijski baroni o njima misle, postali nezaobilazni politički faktori. Oni su sada deo svih regionalnih parlamenata i (saveznog) Bundestaga.
Deo tog – u osnovi poražavajućeg – nasleđa je i praksa Angele Merkel da često menja stavove, mišljenje o ključnim pitanjima, pa nikada do kraja nije bilo sigurno šta je u stvari njena politika. Takođe, uvela je praksu preuzimanja tuđih stavova i političkih programa koje je onda predstavljala kao svoje. Ona to sledi sve do samog kraja. Na primer minulih godina je insistirala da se uvede pravilo da lider najjače partije, pobednice na izborima, obavezno bude i nemački kancelar što je, inače, i pre nje bila dominantna praksa u Nemačkoj, mada to nigde nije zapisano. Sada kad odlazi sa mesta lidera Hrišćansko-demokratske unije ona kaže suprotno, da lider partije ne mora obavezno da bude i kancelar, pa tako Merkel namerava da ostane na kancelarskom položaju do narednih izbora.
Nasuprot političkom životu, u eri Angele Merkel nemačka privreda je bila stabilna i ostala je najjača ekonomija Evrope. Nemačka daje 30 odsto industrijske proizvodnje cele EU. Veliko je, međutim, pitanje koliko dugo će to biti tako, jer Nemačka ima ozbiljne probleme sa svojim bankama. Nemačke banke, pre svih najveća Dojče banka, prepune su toksičnih papira, berzanskih derivata. U svetlu nadolazeće finansijske krize Zapada neizvesno je šta će sa njima biti. Uz to, Nemačka je godinama besomučno kreditirala druge evropske zemlje kako bi one kupovale nemačke proizvode i tako održavale nemačku ekonomiju. Ali sada se ogroman deo tih kredita ne vraća i verovatno nikada neće biti ni vraćeni, pa će krajnju cenu platiti sami Nemci, kojima je to izgleda sada jasno.
Na međunarodnom planu Merkel nije pravila iznenađenja. Verno je, kao i svi pre nje, sledila američku politiku, i u Nemačkoj i u EU, i na neki način bila efikasni podizvođač američkih radova, lider zapadne politike na svetskoj sceni.
ULAZAK U FAZU POLITIČKE NESTABILNOSTI
U političkim krugovima se veruje da se odlaskom Angele Merkel završava jedna epoha i da dolazi neko novo, drugačije vreme. Sigurno je da se završava Merkelina epoha, ali da li će to u Nemačkoj značiti i novu političku eru? Za sada je to krajnje neizvesno, jer sve su prilike da se politička Nemačka, i bez Merkeline dominacije, neće bitnije menjati. Ali Nemačka, ipak, ulazi u ozbiljnu fazu političke nestabilnosti čije bi posledice mogle biti zaista značajne.
Prvo, nejasno da li će Socijaldemokratska partija ostati u vladajućoJ koaliciji sa Hrišćansko-demokratskom unijom. Veruje se da bi socijaldemokrate mogle zbog sopstvene budućnosti da napuste kaoliciju i tako pokušaju da spasu ono malo što je ostalo od njihove reputacije, jer su u seriji nedavnih lokalnih izbora pretrpeli veliko poniženje. Zatim neisvesno je do koje mere će novi lider Hrišćansko-demokratske unije, koji će biti izabran u decembru, pristati da Angela Merkel i dalje bude kancelar. To bi moglo da znači ipak nove, vanredne izbore koji bi mogli biti čak neizvesniji od neizvesnosti koja sada traje.
Međutim, gotovo je sigurno da nekih velikih promena u nemačkoj političkoj poziciji neće biti ni posle tih vanrednih izbora, ko god bude na vlasti. Ukoliko se i ostvari Angelin plan da ostane kancelar do redovnih izbora koji se održavaju 2021. godine, onda će problemi biti još veći, jer bi to bio prvi put da Nemačka ima šefa vlade koji nema legitimitet. Prostor političkog manevra Nemačke je dosta mali, a bilo kakav iskorak, ako bi se nekim slučajem i desio, bio bi ravan revoluciji za šta, barem u ovom vremenu, Berlin nema kapacitet. I to ne samo zbog dubokih veza sa Amerikom koje su na neki način okupacione veze, nego i zbog unutrašnjeg političkog rasula u kome nema snage za bitnije promene. Rast novih političkih partija kao što je Alternativa za Nemačku još uvek nije dovoljan, ali je ozbiljno upozorenje do koje mere je dosta veliki broj Nemaca nezadovoljan.
Ni u spoljnoj politici ne bi trebalo očekivati promene, mada će zvanični Berlin imati sve manje vremena za spoljnu politiku. Njena spoljna politika će i dalje biti pre svega vezana za EU i to u formi američkog geopolitičkog instrumenta, s tim što uticaj Nemačke neće biti ni blizu onoga koji je do sada bio. U tom svetlu Berlin će se sve više oslanjati na Francusku kao strateškog partnera u EU što, međutim, neće biti baš od velike pomoći. Ne samo zato što zvanični Pariz ima liderske a ne saradničke ambicije u EU, nego i zbog činjenice da je Francuska u buktećim unutrašnjim problemima i da njen predsednik Makron nema dovoljan legitimitet u sopstvenoj zemlji. Makronova Francuska nema liderski kapacitet. Takav ambijent će bitno uticati na unutrašnje slabljenje evropske integracije kao platforme nemačkog uticaja u svetu. Nemačkoj, dakle, predstoji dug period nestabilnosti i krize, što će imati velike posledice i za celu Evropu.
U tom delu posebno je zanimljiv razvoj u balkanskim zemljama. Veruje se da je Angela Merkel „politička majka“ balkanskih lidera, tačnije onih koji vode zemlje nastale u bivšoj Jugoslaviji. Svi ti lideri su gledali ka Merkelinoj Nemačkoj i od nje tražili „ferman“. Oni će, nema sumnje, i dalje gledati ka Nemačkoj, ali razlika je što „političke majke“ tamo više neće biti.
Te političke ruševine i u Nemačkoj i u EU su stvarna zaostavština Angele Merkel.
