Šta je rečeno između redova na samitu Putina i Bajdena?

Glavni Bajdenov cilj bio je da nasamari Rusiju kako je SAD žele „nazad u svojim redovima“, odvajajući tako Moskvu od Pekinga. Ali Putin i Lavrov nisu naivni

Počnimo od pisane reči.

Sjedinjene Države i Rusija su u Ženevi izdale zajedničko saopštenje u kojem „ponovo potvrđuju princip da u nuklearnom ratu nema pobednika i da se on nikad ne sme povesti“. Razni „doktori strejndžlavi“ (aluzija na film Stenlija Kjubrika „Dr Strangelove“ – prim. prev) podsmehnuće se ovome, ali svet makar sada ima takvu konstataciju napismeno, što je kakvo-takvo dostignuće. To naravno ne znači da će se „za sporazum nesposobni“ američki vojno-industrijski kompleks toga pridržavati.

Moskva i Vašington takođe su se obavezali da će se „u bliskoj budućnosti“ upustiti u „integrisani bilateralni dijalog o strateškoj stabilnosti, koji će biti smišljen i robustan“. Đavo koji se krije u detaljima odnosi se na pitanje o kojoj se to „bliskoj budućnosti“ radi.

Prvi korak je učinjen: ambasadori se vraćaju u obe prestonice. Putin je potvrdio da će rusko Ministarstvo spoljnih poslova i Stejt department „otpočeti konsultacije“ sada kad je novi „START 3“ sporazum produžen za pet godina. Podjednako važna bila je i glavna tema iz Ženeve: Minski protokol (misli se na implementaciju Minskog sporazuma o rešavanju krize u Ukrajini; prim. prev). Bio je to jedan od ključnih razloga da Bela kuća uopšte upita Kremlj za sastanak (ne obrnuto).

Američki establišment bio je uzdrman munjevitim gomilanjem vojske na ruskoj teritoriji naslonjenoj na Donbas, što je bio odgovor na provokacije Kijeva. Putin je rekao: „Mi izvodimo vežbe na sopstvenoj teritoriji, a ne vršimo ih tako što dovlačimo opremu i oružje do američkih granica“. Poruka je shvaćena na pravi način. Deluje da je došlo do promene američkog nastupa povodom Ukrajine – što implicira da je Minski protokol ponovo tu.

Ali, sve bi to – ponovo – moglo da se pokaže kao navlakuša. Bajden je rekao: „Složili smo se da pribegnemo diplomatiji povodom Minskog sporazuma“. „Pribeći diplomatiji“ ne znači nužno i striktno se držati dogovora koji je Savet bezbednosti UN već prihvatio, a koji Kijev gazi non-stop. Ali makar nagoveštava diplomatiju.

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik SAD Džozef Bajden tokom samita u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)
Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik SAD Džozef Bajden tokom samita u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

Dobronamerno čitanje otkriva da su izgleda neke crvene linije konačno shvaćene. Putin jeste aludirao na to: „Generalno nam je jasno o čemu naši američki partneri govore, a i oni razumeju o čemu mi govorimo kada dođemo do ‘crvenih linija’. Ali moram iskreno reći da nismo išli tako daleko da o ključnim stvarima razgovaramo detaljno, u smislu da nešto razmenjujemo i delimo.

Dakle, nema detalja – makar ne za sada.

Razotkrivanje igre

Obraćajući se pred ukrcavanje u predsednički avion u Ženevi, opušteni Džo Bajden je izgleda razotkrio igru, na sebi svojstveno izlapeli način. Rekao je: „Rusija je sada u veoma, veoma teškoj situaciji… Pritiska ih Kina. Oni očajnički žele da ostanu velika sila“. Ovo otkriva neobičnu mešavinu potpunog neznanja o složenom i evoluirajućem sveobuhvatnom strateškom partnerstvu Rusije i Kine i pukih želja („pritiska ih Kina“, „očajni da ostanu velika sila“).

Rusija de fakto jeste velika sila. Ali Putinova vizija punog ruskog suvereniteta jedino može da buja u istinski multipolarnom svetu kojim upravlja koncert suverena: balans snaga utemeljen u realpolitici. To je u oštroj suprotnosti sa unipolarnošću kojoj primat daju SAD, čiji establišment tretira bilo kog političkog igrača koji se poziva na suverenitet i multipolarnost kao zakletog neprijatelja. Ova kognitivna disonanca svakako nije uklonjena onime što su Putin, Bajden i njihovi širi timovi diskutovali u vili La Granž.

Vrlo je prosvetljujuće podsetiti se toka događaja od Enkoridža do Ženeve, što sam hronološki pratio za Ejža tajms protekla tri meseca. Na Aljasci, Kina je gurnuta u neprijateljsko okruženje i izvređana za diplomatskom govornicom – na šta je istom merom odgovorio žestoki Jan Điječi. Uporedimo to sa holivudskom ceremonijom u Ženevi.

Razlika u tretmanu Kine i Rusije takođe razotkriva igru.

Secretary of State Antony J. Blinken and National Security Advisor Jake Sullivan meet with CCP Director of the Office of the Central Commission for Foreign Affairs Yang Jiechi and State Councilor Wang Yi, in Anchorage, Alaska, on March 18, 2021. [State Department photo by Ron Przysucha/ Public Domain]
Američko-kineski razgovori u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: State Department photo by Ron Przysucha/Public Domain)
Američka vladajuća elita je totalno paralisana strahom od rusko-kineskog strateškog partnerstva. Ali njihov najveći košmar jeste da će Nemci uvideti da ih ponovo koriste kao topovsko meso, što je evidentno iz sage o „Severnom toku 2“. To bi u jednom momentu moglo da konačno gurne Berlin u evroazijsko savezništvo sa Rusijom i Kinom. Nedavno potpisana Atlantska povelja nagoveštava da je za Angloamerikance – kao i u Drugom svetskom ratu –  idealan scenario da Nemačka i Rusija budu nepomirljive suprotnosti.

Dakle, glavni američki cilj u donekle pokvarenoj foto sesiji Putin-Bajden (gde se Putinov cinični smešak susreo sa Bajdenovim prozirnim pogledom) bio je nasamariti Putina da Vašington želi Rusiju „nazad u svojim redovima“, odvajajući tako Moskvu od Pekinga i izbegavajući trojno savezništvo sa Berlinom.

Regionalna stabilnost

Ništa bitno nije procurilo iz Ženeve – makar nije do ovog trenutka. Ne znamo da li su Lavrov i Blinken zapravo vodili glavne razgovore dok su samo četiri sagovornika – plus prevodioci – bili u čitaonici zgrade. Na proširenom sastanku, ozloglašena deliteljka kolačića na Majdanu – Viktorija „Jebeš EU“ Nuland – imala je mesto za stolom. To bi moglo da implicira da iako se SAD i Rusija slažu povodom nuklearne stabilnosti, regionalna stabilnost uglavnom ostaje van okvira diskusije. Putin je upitao: „Šta ima stabilno u podršci državnom prevratu u Ukrajini?“

Bajden je neodređeno spomenuo kako SAD i Rusija možda zajedno rade na dostavljanju humanitarne pomoći Siriji. Bila je to šifra za Idlib – u kojem NATO članica Turska aktivno podržava džihadiste Al-Nusre. Ni reči o ilegalnoj američkoj okupaciji sirijske teritorije – sa sve švercovanjem nafte – i činjenici da je prava humanitarna kriza u Siriji direktna posledica američkih sankcija. Ništa od ovoga nije se našlo u pitanjima na konferencijama za medije. Jedna reč o Iranu, druga o Avganistanu, a ni glasa o Gazi.

Putin, koji potpuno vlada činjenicama i insistira na logici, očigledno se prilagođavao, dajući akcenat „nepostojanju neprijateljstava“ i „spremnosti da razumemo jedni druge“. Bajdenu služi na čast to što, kako je rekao, nesuglasice nisu bile razmatrane u „hiperbolisanoj atmosferi“, dodajući da njegova „agenda“ nije usmerena protiv Rusije.

Američko-ruski razgovori u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: TASS/kremlin.ru)

Putin je vrlo detaljno govorio o tome kako Rusija „obnavlja izgubljenu infrastrukturu“ na Arktiku. On je „duboko uveren“ da SAD i Rusija treba da sarađuju na Arktiku. Povodom sajber bezbednosti, nepokolebljivo je tvrdio da Moskva pruža sve informacije o sajber napadima Sjedinjenim Državama, na njihov zahtev, ali da nikada ne dobija odgovore od Amerikanaca. Podvukao je da većina sajber napada ima polazište iz SAD.

Povodom ljudskih prava: „Gvantanamo još uvek radi, mimo bilo koje odredbe međunarodnog prava“. A „mučenje je korišćeno u američkim zatvorima, uključujući one na evropskoj teritoriji“.

Vrlo bitno: dotakli su se, „spontano“, rata vakcinama, a pomenuta je i „mogućnost“ uzajamnog priznanja vakcina.

Valja istaći da su američki mediji glavnog toka bili pozvani na Putinovu konferenciju za medije, na kojoj su se osećali slobodnim da zavlače optuživačka „pitanja“, verni scenariju o „odmetničkom ponašanju Kremlja“ – dok za to vreme nijednom ruskom mediju nije dopušetno da prisustvuje Bajdenovoj konferenciji za medije. Ukratko, Kisindžerovom pravilu „zavadi pa vladaj“, namenjenom rasturanju saradnje Rusije i Kine, bilo je suđeno da propadne ako znamo da sa druge strane nastupaju ultrapronicljivi likovi poput Putina i Lavrova.

Putin je na svojoj konferneciji za medije rekao: „Nemam iluzija, niti može biti iluzija“. Kasnije, portparol Kremlja Dmitrij Peskov bio je upitan hoće li Ženeva dovesti do toga da SAD budu uklonjene sa ruske liste neprijateljskih država. „Ne“, odgovorio je. „Još uvek nema osnova za to“.

Ruski predsednik Vladimir Putin tokom konferencije za medije nakon samita sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom, Ženeva, 16. jun 2021. (Foto: Reuters/Denis Balibouse/Pool)

Ipak, tračci nade postoje. I čudnije geopolitičke stvari su se događale. Ukoliko ratni huškači budu izgurani na margine, 2021. bi još mogla i da postane godina strateške stabilnosti.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: TASS/kremlin.ru

 

Izvor Asia Times

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u