Kako su nemoćne i slabe sve vaše racionalističke teorije države. U XVIII veku vi ste hteli racionalno da objasnite prirodu države pomoću teorije društvenog ugovora, u XIX veku ste pokušali da je objasnite borbom klasa i ekonomskim faktorima. Ali sva se objašnjenja, baš sva, stara i nova, sudaraju sa nekim racionalno nedeljivim ostatkom – s neshvatljivom tajnom vlasti. Države imaju mističnu osnovu i ta bi se mistična osnova morala priznati i s pozitivne tačke gledišta, kao granična činjenica koja se ne podaje objašnjenju. U svakoj vlasti postoji hipnoza – sveta ili demonska hipnoza. Još se niko nikada u svetu nikakvoj vlasti nije potčinjavao iz razumskih, racionalnih razloga. Vlast nije nikada bila niti će biti organizacija ljudskih interesa, interesa koji ujednačeno deluju. Vlast je uvek prodor nekog tajanstvenog načela u ljudske odnose, načela koje potiče od Boga ili od đavola.
Država je specifična realnost koja se ne može rastavljati na čisto ljudske elemente i interese. Biće države je činjenica mističnoga reda. Država se ne izvodi ni iz kakvih ljudskih interesa i namera i ne može se neko prinuditi da prizna državu, da se potčini državi nekakvim racionalnim razlozima. Na osnovi nominalističkog i atomističkog viđenja sveta, kojega se pridržava veći deo pozitivista i materijalista, nemoguće je prihvatiti državu i nemati smisla da joj se potčini. Samom činjenicom svoga postojanja država svedoči o ontološkom realizmu, o postojanju realnosti drugoga reda, drugačijih od onih koje priznajete vi empiričari-nominalisti raznih nijansi. Vaša se organizacija države čini da je – racionalna organizacija. Ali zaista je bezumno potčinjavanje vlasti države i sve se revolucionarne ideologije grade u ime racionalističke pobune protiv te vlasti. Revolucija uvek želi da uništi svetu hipnozu vlasti, ali ona i sama istoga časa pada pod vlast drugačije hipnoze. Postoji neuništiva magija vlasti koja samo prelazi iz jednog stanja u drugo. I nova revolucionarna vlast poseduje magiju vlasti, ona je pozajmljuje od magije stare vlasti, ona koristi staru i večnu hipnozu masa.
Nikakvi racionalni motivi ne mogu nagnati mase da se potčine državi i da se za nju žrtvuju. To se ne može opravdati nikakvim interesima; pokornost masa svakoj državnoj vlasti je uvek bezumlje, to je stanje hipnoze, to je drhtanje naroda pred realnostima koje nadmašuju ljudski empirijski život. Objektivno-ontološki element vlasti, državne vlasti, postoji i deluje u svim formama, ma kako one bile loše i ma kakvom se raspadanju izlagale. On deluje i u sovjetskoj vlasti. Prirodu vlasti ne treba mešati niti izjednačavati ni sa kakvim oblikom vlasti; državu ne određuje ni jedno konkretno dato ljudsko pokolenje. Država održava realnu vezu vremena u životu naroda i zato ona nije u takvoj zavisnosti od vremena kakvu bi želeli oni koji je prepuštaju toku vremena. Ni jedno ljudsko pokolenje ne može stvoriti niti uništiti državu, ona – država – nije ljudska svojina, onih ljudi, dakle, koji žive u nekom periodu istorije. U tom smislu država ima nadvremenu i nadempirijsku prirodu.
Vi hoćete da državu rastvorite u društvu, da je izjednačite s društvom i da je tako racionalizujete bez ostatka. I zaista država ne može biti u celini svedena na društvo i izvedena iz društva, u njoj uvek postoji iracionalni ostatak koji nije poreklom iz društva i koji se ne svodi na uzajamno delovanje ili suprotno delovanje društvenih sila. S tim ostatkom, a on se ne svodi na društvo, je u vezi i specificum države. Taj specificum nije u vezi ni sa kakvim oblikom države, on je prisutan u svakom obliku, ako država nije ukinuta ili uništena; on preživljava revolucije i revolucionarna učenja o državi. Vaša društvena učenja o državi uvek dovode do lažne konstrukcije vlasti; ta učenja u vlasti ne vide obavezu i teret već pravo i pretenzije. Ona guraju na put surove borbe za vlast; time ona podrivaju moralni oslonac vlasti i negiraju njen moralni smisao.
S takvom konstrukcijom vlast treba da bude vlast ravnih interesa i da služi interesima. Tu se traže putevi odbrane interesa, obezbeđivanja vlasti za odgovarajuće interese. Na tim putevima se zbiva atomizacija države i gubi se svaka njena ontološka utemeljenost. Država se takođe ne može izvesti iz međuljudskih interesa ličnosti kao jedinstvenih realnosti; država je realnost sui generis, realnost drugoga reda nego što je ličnost. Realnost države i realnost ličnosti deluju jedna na drugu i imaju potrebu jedna za drugom, ali se mogu i sukobljavati i iz tih sukoba se mogu roditi tragični konflikti. Država može da prekorači granice koje je odredio Bog i da pogazi realnosti drugoga reda; tada započinje bolan proces u životu države i prete joj veliki potresi. Ali i ličnosti, društvene grupe i čitava društva mogu da prekorače svoje granice i da posegnu u realnost države. I tada se zbivaju bolni procesi u životu društva i države. Često su ti bolni procesi uzajamno povezani. U revolucionarnim pokretima i revolucijama ličnosti, društvene grupe i države prekoračuju svoje granice i narušavaju hijerarhijski sistem i saglasnost.
Državna vlast ima religijsku praosnovu i religijski izvor. Nije vam pošlo za rukom da opovrgnete tu drevnu istinu vašim racionalističkim teorijama. Ta je istina po sebi pozitivna činjenica. Vlast ima ontološku osnovu i ona se pruža do praizvora svega što poseduje ontološku realnost; ontologija vlasti potiče od Boga. To je čitavom hrišćanskom svetu saopštio genije apostola Pavla koji je kazao da je „svaka vlast od Boga” i da „načelnik ne nosi mač uzalud”. I nije slučajno što mrzite apostola Pavla svi vi koji želite da hrišćanski pravdate anarhizam. Apostol Pavle je najveća prepreka na vašem putu, on nije dozvolio da se hrišćanstvo pretvori u jevrejsko revolucionarno-apokaliptičku sektu, on je uveo hrišćanstvo u svetsku istoriju.
Vi hrišćani-anarhisti, hrišćani-sektaši hoćete ponovo da izbacite hrišćanstvo iz svetske istorije, vi biste želeli da upropastite stvar svetske istorije. Laž je tvrdnja da je hrišćanstvo anarhično, da hrišćanstvo negira državu. Sam je Hristos učio da treba ćesaru davati ćesarevo. No on je zabranio da se ćesaru daje Božje; On je priznavao autohtonu sferu carstva ćesarevog, priznao je značenje te sfere za carstvo Božje. Vi hrišćani-anarhisti hoćete da osiromašite carstvo Božje, da iz njega izbacite konačno značajnu autohtonu sferu, hoćete svojim maksimalizmom da ga svedete na najmanji obim. Zaista je vaš maksimalizam minimalizam, on ne vidi i neće da prizna mnogolikost i bogatstvo bića; u njemu postoji judejsko siromaštvo. Hrišćanski anarhizam zamišlja hrišćanstvo kao malu sektu koja se protivi svetsko-istorijskoj sudbini čovečanstva. Zato je hrišćansko-anarhistička svest – neodgovorna svest. Apostol Pavle je hrišćansku svest učinio odgovornom.
Vi koji želite da sjedinite hrišćanstvo i anarhizam, koji odbacujete i državu u ime Hristove istine – vi ste ugušili u sebi osećanje prvobitnog greha i zaboravili ste da je čovekova priroda ogrezla u zlu. Vaš se ružičasti optimizam ne može pomiriti s religijom Golgote. Država se protivi grešnome-ogrehovljenome haosu, sprečava konačni raspad grešnoga sveta potčinjavajući ga zakonu. V. Solovjov je dobro kazao da država ne postoji zato da bi zemaljski život pretvorila u raj već zato da bi sprečila da se on konačno ne pretvori u pakao. Ogrehovljeno čovečanstvo ne može živeti izvan države, izvan ontoloških temelja vlasti, ono mora biti potčinjeno zakonu, mora da izvršava zakon. Kada bi država odbacila zakon za čovečanstvo smrvljeno grehom, to bi bio povratak u animalno stanje – država je sila koja spaja, uređuje i organizuje – ona je ontološka moć – prelomljena kroz tamu i greh.
Represivna, nasilnička priroda države sama po sebi nije zlo, ali je povezana sa zlom; ona je posledica zla i reakcija na zlo. Prinuda i nasilje mogu biti dobro koje dela u zloj i mračnoj stihiji, ali to naravno ne znači da su svaka državna prinuda i nasilje dobro, jer to i samo po sebi može biti zlo i mrak. Asketske osnove države treba da budu shvaćene u svetlosti hrišćanske svesti, jer – surovost je u prirodi države. Etatistička svest vidi silu zla i slabost prirodnog dobra u čoveku, u njoj nema sladunjavog optimizma, u njoj postoji surovi pesimizam. U ideji države nema sna o zemaljskom raju i zemaljskom blaženstvu; takav se san uvek povezuje s negacijom države. Država je manje pretenciozna a u većoj meri elementarna i prosta. U državnoj ideji postoji asketska surovost.
Sanjarska negacija države u ime utopije zemaljskog raja i blaženstva jeste znak razvrata u društvenom životu i odsustva asketske samodiscipline i uzdržanosti. Vaše anarhističko, socijalno sanjarstvo je u moralnom smislu toliko za osudu koliko i seksualne sanjarije i fantazmi u kojima se večno sanjaju ljubavnički zagrljaji. Budite suroviji i trezveniji – to je i estetski privlačnije. Neograničeno socijalno sanjarstvo je ne-estetsko, u njemu postoji razvrat anti-estetskog. Gvozdena nužnost udara kao težak udarac u to sanjarstvo i vraća u stvarnost. U toj nužnosti postoji didaktičko načelo, ona ograničava subjektivnu samovolju. Zdravi religiozni pesimizam mora priznavati surovost države, pravdu zakona za zlu i animalnu ljudsku prirodu, prirodu staroga Adama. U državi postoji istina uzdržljivosti i samoograničenja, svojevrsna lepota aristokratske hladnokrvnosti i dovršenosti. Antietatična utopija i snovi ne poznaju granice-oblike, ni rastojanja; u njima se uvek oseća nedostatak duhovnoga aristokratizma.
Svi vi koji ispovedate demokratsku metafiziku ustajete protiv hijerarhijske prirode vlasti. No zaista, vlast ne može da ne bude hijerarhijska i rušenje svake vlasti i hijerarhije jeste povratak u stanje prvobitnog haosa. Sve do danas u svim se demokratijama očuvalo hijerarhijsko načelo; dosledne demokratije koja odbacuje svaku hijerarhiju nikada nije bilo niti može biti. Takva dosledna demokratija je upravo – anarhija. Ona je moguća samo kao kratkotrajno prelazno stanje nekon čega se ponovo stvara vlast kroz diferencijaciju i nejednakost, kroz uspostavljanje hijerarhijskoga načela, iako često u potpuno drugačijim oblicima.
Posle francuske revolucije i posle svih revolucija koje su za njom sledile Evropa je ostala hijerarhijska; Evropa nastoji da sjedini hijerarhijsko i demokratsko načelo. Taj proces protiče u neprekidnim borbama, on je u najvećoj meri znak neorganičkog stanja svih evropskih država i naroda. Ni civilizovani narodi ne mogu dozvoliti da njihov život zapadne u anarhični haos i stoga se drže za hijerarhijsko načelo, koje se večno obnavlja i preporađa. Svaka se država temelji na nejednakostima, na diferencijacijama u ustrojstvu društva, na razlikovanjima i raščlanjavanjima u narodnoj stihiji – u masi naroda. Istorija sovjetske socijalističke revolucije to sjajno pokazuje.
Nema države i nema vlasti dok postoje neizdiferenciranosti, haotične mešavine stihija i masa; u njima sve tone, ništa se ne usmerava i ne ostvaruje se kao neki cilj. Usmeravajuća vlast, koja ostvaruje ciljeve, rodila se upravo onog dana kada se javila nejednakost, kada je došlo do raščlanjavanja, diferencijacije, kada su se izdvojili kvalitativni elementi. Državna se vlast rodila u nasilju, ali su nasilja bila blagotvorna, jer im je cilj bio kretanje sveta kroz tamu koja nije sposobna ni za kakva razlikovanja. Prvi nasilnik koji je obrazovao vlast u haosu, koji je ustanovio razlike i odredio ciljeve, bio je dobrotvor čovečanstva; na njega je sišlo pomazanje Božje. Vi sudite tom prvom nasilniku i njegovom rodu, vi u njemu vidite izvor zla od kojega hoćete da oslobodite svet. U tome je vaša greška; poreklo vlasti je monarhističko a ne demokratsko; vlast je nastala iz poštovanja heroja.
Vi pogrešno razmišljate o prirodi čoveka i sveta, vi koji ni u šta uzvišeno ne verujete; vi pozitivisti, materijalisti i racionalisti zapadate u sladunjavi optimizam i dobroćudnu idealizaciju, uvek kada je reč o prvobitnoj prirodi čoveka i društva ljudskoga. Vi ne vidite zlo, ne vidite ga u prvobitnoj dubini ljudske prirode, vi zaboravljate haos animalnosti o kojem govori i pozitivna nauka, koju vi priznajete, i zato zlo dovodite u vezu s pojavom države, socijalnih diferencijacija ili nejednakosti, u kojima su nastale sve kulture. Jedan od vaših učitelja Ž. Ž. Ruso je smislio apsurdnu teoriju o društvenom ugovoru; u osnovi te teorije je ležala priprosta-optimistička predstava o bezgrešnosti i dobroti prirodnoga čoveka, pretpostavka direktno suprotna svemu čemu uče religija i nauka. U toj teoriji su bila razbijena sva organska jedinstva, ljudsko je društvo atomizovano i nastanak društva i države je bio doveden u vezu zavisnosti od mehaničke sume atoma.
U toj teoriji nisu samo društvo i država izgubili svoju organsku celovitost-svrhovitost već je i čovek prestao da bude organska individualnost, neponovljiva svojom originalnošću i svojom sudbinom – i on se pretvorio u atom. Tako se prvo država dovodi u zavisnost od ljudske samovolje, a potom se i čovek dovodi u zavisnost od samovolje države; tu postoji ubitačna protivurečnost. Identifikacija države i društva, koja se ističe teorijom društvenog ugovora i narodnoga suvereniteta, dovodi do potpunog despotizma. I zaista je država manje despotska nego društvo koje je sebe zamislilo kao državu; negiraju se religijski izvori države, nezavisni od ljudske volje i ljudske samovolje, ali se upravo time afirmiše neograničena vlast države-društva nad čovekom.
Učenje Rusoa je čovekovo samouništenje, najveća nesloboda; to je robovanje čoveka čoveku, a ne neko potčinjavanje nekim načelima koja su viša od ljudskih načela. Država kao objektivno načelo ne tvrdi da joj čovek u celini pripada, ona pretenduje samo na jedan deo čoveka. Ljudsko pak društvo, koje ljudi svojom voljom stvaraju, ne zna granice svojih pretenzija, ono je spremno da čoveka celog, čitavog, uzme. Država spasava čoveka od kolektivizma koji guta ličnost; u tome je jedna od misija države. Čovek se ograničava objektivnim načelima koja stoje nad njim i time se čuva. Teorija društvenog ugovora nije samo neodrživa u religijskom i naučnom pogledu, ona je grozna u svojim tiranskim posledicama. Drugi vaš učitelj K. Marks je priznavao objektivnu nužnost, on se rado pozivao na gvozdenu zakonitost, ali njegov patos nije bio u tome.
Patos objektivnosti, prirodne nužnosti i zakonitosti vas ne bi očarao – vi ste krenuli za njim jer je on proklamovao neograničeni klasni subjektivizam, jer je obogotvorio volju proleterijata. Objektivnu, zakonitosti i nužnosti okrenutu stranu u Marksovom učenju vi nikada niste mogli sasvim da prihvatite, i brzo ste zaboravili na nju, vas je očaralo učenje o tome da je država sistem klasne vladavine. U toj površnoj i bednoj teoriji vama se dopala subjektivna ljudska samovolja kojom se ruši jedna klasna vladavina i zamenjuje drugom. Po tom shvatanju, i u duhu takve svesti, države i društva se ne stvaraju od apstraktnih atoma, već od apstraktnih klasa. Ali, i u tom i u drugom slučaju, vaš patos je patos mržnje prema svemu što je ontološko u životu društva, prema svemu što dotiče iz veće dubine.
U društvenoj filozofiji, u učenjima o državi, i sociološki naturalizam može biti koristan protivotrov za zaštitu od revolucionarne samovolje i subjektivnog razlaganja svih objektivnih realnosti. Sociološki naturalizam ima svoje ograničenosti, on ne sagledava krajnje ontološke, duhovne temelje u životu društva i države. Ali u njemu postoji nekakva delimična istina koja se opire neistini sociološkog subjektivizma koji caruje u svim revolucionarnim ideologijama. Nije slučajno veliki „reakcionar” Ž. de Mestr priznat kao jedan od ljudi koji su nadahnuli naturalističku sociologiju XIX veka. On je religijski utemeljio ono učenje o društvu koje je u najvećoj meri pogodovalo afirmisanju objektivne prirodne zakonitosti društvenih procesa, učenje koje je tako dobilo i naučnu utemeljenost.
Patos objektivne zakonitosti i nužnosti može da dezinfikuje nabijenu do zagušljivosti revolucionarnu atmosferu, on se uklanja pred nezaobilaznim i neprekoračivim realnostima; najviše pak od svega on – taj patos – je potreban za odnos prema državi. Država je objektivna, prirodna i istorijska realnost, koja se ne može sazdavati ni uništavati po ćudi ljudske samovolje. I oni koji neće ili ne mogu da prihvate te realnosti na religiozan način, moraju ih prihvatiti naturalistički – kao imperativ naučne zakonitosti.
Objektivna nužnost i gvozdena zakonitost strašno udaraju po onima koji dobrovoljno i promišljeno ne prihvataju istorijske realnosti. Zakon nužnosti kažnjava pobunu. Sve su se revolucije završavale kontrarevolucijama, pokatkad veoma surovim i groznim; to je stoga što se javljala nužna reakcija istorijskih realnosti, javljala se iz same prirode i njenih dubina, koje nisu pristajale da budu silovane; dakle, kontrarevolucije nisu bile samo zla volja ljudi i ljudskih grupa. To je ontološka suštinska strana „reakcije”, koja je savršeno nedostupna za vašu „prosvećenu” svest, to nije ona njihova spoljašnja i površinska strana u kojoj je oduvek bilo mnogo toga ružnog.
Ne treba negirati značenje borbe rasa i dostignuća u stvaranju država: tim „naturalističkim” putevima stvarana je državna vlast u prvobitnim stadijumima razvoja društva. U surovim borbama i ratu stvarala se rasa upravljača, odabrali su se najbolji, učvrstila se aristokratija vlasti. Rasa ima ogroman značaj u istorijskom procesu, u životu ljudskih društava. Bez stvaranja rase najboljih i najsnažnijih, carske rase ljudi, ljudski svet nikada ne bi izašao iz mračnog neizdiferanciranog haosa. Na počecima istorije diferencijacija i kvalitativni izvor su vršeni kroz ratničke sukobe rasa i naroda, kroz osvajanja i pobede snažnijih i moćnijih nad slabijima. I taj „naturalistički” način stvaranja i organizacije država nije ni u kakvoj protivurečnosti s religijskim i mističnim osnovama države.
U sociološkom naturalizmu L. Gumploviča postoji nesumnjivi deo istine i on se može odvajati sasvim od Gumplovičevog pozitivizma. Države su osnivane na rasnim nejednakostima, na nadmoćnostima rase snažnijih i boljih. U prvobitnoj ljudskoj istoriji u toj premoći prirode sile postoji neka istina. Mi se s pravom bunimo protiv vladavine sile nad pravom, ali time nije kazana i poslednja istina. Takav idealistički sud treba da bude sveden na neke realističke osnove i izvore. Humanističke tirade o odnosu sile i prava ne rešavaju problem. Na većoj dubini sila se ima priznati kao izvor prava, ali to može biti samo sila koja ima ontološku osnovu. I naturalna sila na određenim stupnjevima razvoja čovečanstva može biti izraz ontološke sile, odnosno – i kroz nju se može ostvariti neka pravda.
Bez sile, koja se javlja iz nedara prirode, ne bi mogla da započne niti da trijumfuje pravda u svetu. Kroz silu, silu prirode i soja i svetlost treba da obasja tamu. Na pravu koje nema silu nije moglo biti izgrađeno ništa od odnosa prema samoj sili, bio bi nemoguć i humanistički stav prema tami samoj. Kada u pobedničkoj snazi ne bi bilo izbora boljega kvaliteta i načela, koja su ispunjena svetlošću, talasi prvobitnog haosa, tame i divljaštva bi potopili ljudsku civilizaciju. Sve su države nastale na krvavim nasiljima.
Prvi vladalac moćnik je bio najveći nasilnik. I tako su jadne sve vaše tirade protiv tih nasilja, sve vaše pobune protiv moćnih-carskih nasilnika. Zaista su starozavetno bila blagotvorna i pravedna sva ta nasilja, nikada se mi bez toga ne bismo uzdigli iz mraka haosa i ušli u ljudsko kosmičko stanje. Bez tog svetlog nasilja ljudski rod bi utonuo u animalni haos, već na samim počecima, izvorima istorije. Vi se morate potčiniti božanskom redu stvari u svetu, prihvatiti istinu sile koja vodi stvari u istoriji, ili će vas pogaziti prirodne sile, koje prema buntovnicima primenjuju zakonske forme spoljašnje zakonitosti i nužnosti.
Najrazboriti među vama su spremni da priznaju značaj države. Ali vi strogo utilitarno priznajete državu i zato hoćete da je ograničite nekakvim oficijelnim minimumom. Ali država nije sredstvo za građenje vater-klozeta; država je određena vrednost i ona sledi neke velike ciljeve u istorijskoj sudbini naroda i čovečanstva. Država je vezana ne samo za malo nego i za ono veliko; država se po prirodi svojoj trudi da se proširi i ojača. Snaga države je vrednost, sila države nema utilitarni cilj, ona ne postoji radi malograđanskog blagostanja već radi izvršenja uzvišene misije. Država ne trpi da joj budu podrezivana krila; ona je okrenuta ka istorijskoj daljini.
Neumitna kob vuče svaku veću državu da stiče što više moći, da uvećava svoj značaj u istoriji. Velika država ne pristaje dobrovoljno na ograničeno malograđansko postojanje i nikada se u istoriji nije slagala s tim. Imperijalizam je kob svake velike države, to je njen san o veličini i rasprostranjenosti u svetu. Imperijalizam nije samo realna politika velikih država koje pretenduju na svetsku istorijsku ulogu, već i njihova romantika. Imperijalizam je završetak i vreme cvetanja svake velike države, to je njen granični domet. U imperijalističkom snu ima nečega demonskog, nečeg proždirućeg. Velike države velikih istorijskih naroda su potčinjene neumitnoj imperijalističkoj dijalektici i kroz nju dostižu moć ili propadaju; uzdižu se najviše ili se ruše.
U imperijalizmu na vrhuncu njegovih dostignuća narušavaju se granice države, država prekoračuje svoje granice i prelazi u svetsko jedinstvo koje se više ne može nazivati jednom državom, u nešto što nije više država kao sve druge države. Imperija uvek teži da bude svetska imperija. Imperija s mukom podnosi pored sebe drugu imperiju, u tome je čista ideja imperije, a to je uloga svetskog ujedinjenja. Empirijski, u istoriji, ta se ideja ne realizuje u čistom obliku, ona se zatamnjuje i usitnjava. Imperijalistička ideja je suprotnost svakom malograđanstvu u postojanju država, svakoj ograničenosti, podjarmljenosti i svakom prikivanju za manji komadić tla.
Vi koji na ulici galamite protiv imperijalizma i demaskirate njegovu „buržoasku“ prirodu pravi ste malograđani, vi u ime malograđanskih ideala ustajete protiv velikih i vama neshvatljivih istorijskih ciljeva. Vi hoćete da država i društvo žive samo radi razumskih, shvatljivih, osmišljenih ciljeva koji su mali, bliski i ograničeni; vi se bunite protiv svake istorijske daljine koja je tajanstvena i iracionalna i za većinu ljudi neshvatljiva. Većini ljudi je neshvatljivo zašto je Aleksandru Makedonskom bilo potrebno da uz velike žrtve stvara veliku monarhiju i da ujedinjuje Istok i Zapad, zbog čega je bila potrebna Rimska imperija, zbog čega su najbolji ljudi srednjeg veka živeli s mišlju o svetskoj monarhiji, o svetskoj imperiji, zbog čega je Napoleon bio preduzeo bezumne pohode u daljine i prostore koji su ga uništili, zbog čega je u našim danima buknuo svetski rat, zbog čega su se sudarile imperijalističke volje za nadmoćnošću. Sve je to bezumlje, besmislica i zločin po sudu razborite malograđanske svesti, koja poznaje samo blagostanje ljudi i ljudskih naraštaja.
Iz neznanja, iz straha pred nečim udaljenim i tajanstvenim, vi vodite svoje malograđanske bune protiv velikih istorijskih sila i velikih istorijskih ciljeva. Vi ste se uhvatili za ono „buržoasko” u savremenom imperijalizmu, ali ste zaboravili da je stil savremenog imperijalizma „buržoaski” stoga što sve u savremenom periodu ima „buržoaski” stil, na svemu i leži pečat takvog današnjeg ekonomizma. Kao da je manje „buržoaski” vaš socijalizam i vaša revolucija! Za nije „buržoaski” stil vaših duša i ciljeva? Vi ste u vrevi naših dana zaboravili na drevne izvore imperijalizma, zaboravili ste da postoji „sveti“ imperijalizam koji po svom stilu tako malo liči na savremeni trgovačko-industrijski imperijalizam.
NASTAVIĆE SE…
_________________________________________________________
Prevod: Mirko Đorđević
Priredio: Ivan Ćupin
Izvor: Nikolaj Berđajev, Filozofija nejednakosti, MEDITERAN–OKTOIH, 1990.
Naslovna fotografija: oceansbridge.com
BONUS VIDEO:
