Proveo sam izuzetno burnu i intelektualno stimulativnu nedelju u Berlinu. Uprkos tome što sam prilično pratio nemačku politiku (niko zainteresovan za Evropu ne može sebi da priušti da ignoriše nemačku politiku), bio sam nepripremljen za razmere nelagode koja se pojavljivala u skoro svakom razgovoru. Tokom te nedelje održao sam predavanje o svojoj novoj knjizi Vizije nejednakosti, održao predavanje o globalnoj nejednakosti, imao panel diskusiju sa Unijom nemačkih sindikata, i učestvovao na otvaranju veb stranice o nejednakosti u bogatstvu u Nemačkoj. Tako sam upoznao ljude iz različitih sfera: akademskog sveta, sindikaliste i ljude bliske vladajućem SPD-u, istraživače nejednakosti, nekoliko novinara koji su me intervjuisali, pa čak i nekoliko političara koji su držali predavanja u raznim prilikama. Ali, ni u njihovim javnim ni u privatnim razgovorima nisam mogao da ne primetim veliku dozu pesimizma.
Koje su bile teme koje su podsticale pesimizam? Evo približne liste: inflacija i skupi energenti, ekonomska stagnacija (skoro nulti rast), uspon ekstremne desnice, politička paraliza, gubitak izvoza u Kinu, pad nemačke automobilske industrije, velika nejednakost u bogatstvu, nepotpuna asimilacija doseljeničke populacije, neefikasnost nemačkih železnica, mračne ulice u Berlinu (štednja energije) i potpuna politička zavisnost od SAD. Spisak bi se mogao nastaviti u zavisnosti od osobe s kojom sam pričao, usputnih opaski u razgovorima i dnevnog raspoloženja.
Stranom posmatraču koji bi se obreo u Nemačku ne znajući mnogo o njoj, taj pesimizam delovao bi preterano. Na pozitivnoj strani mogli bi se navesti ukupno bogatstvo zemlje, prihvat više od milion sirijskih izbeglica i skoro isto toliko iz Ukrajine, i puna zaposlenost. Ipak, dominiraju negativni tonovi.
Mislim da pesimističko raspoloženje dominira ne samo zbog aktuelnih ratova u Ukrajini i Izraelu/Palestini i opšte neizvesnosti koja je zahvatila svet – a posebno Evropu – već i zbog rezonance trenutne zabrinutosti sa događajima od pre 100 godina u Nemačkoj. Čini mi se da sadašnji događaji korespondiraju sa tri važna nemačka straha:
- Od galopirajuće inflacije,
- urušavanja demokratije i
- od porasta antisemitizma.
Strah od inflacije koja je u velikoj meri uništila kredibilitet Vajmarske republike dobro je poznat. On stoji iza izuzetno oprezne nemačke monetarne i fiskalne politike još od kraja Drugog svetskog rata. Razlika između inflacije 1921-1923, koja je na svom vrhuncu dostigla mesečnu stopu od 30.000 odsto i sadašnje jednocifrene godišnje inflacije je ogromna. Ipak, sadašnju inflaciju pokreće rast cena osnovnih proizvoda kao što su energija i hrana. Uticaj toga – iako je reč o malim brojkama – deluje nesrazmerno, i mnogo više pogađa siromašnije slojeve stanovništva nego bogate.
Ovo zauzvrat postavlja, akutnije nego ranije, pitanje nejednakosti i preraspodele bogatstva. Uprkos dugogodišnjoj socijaldemokratskoj vladavini i značajnoj državi blagostanja – nejednakost u bogatstvu u Nemačkoj je veoma visoka. Prema istraživanju SOEP-a, 39% nemačke populacije ima nulto (ili kvazi nulto) neto bogatstvo u novcu, a skoro 90% stanovništva ima nulto ili prilično zanemarljivo neto bogatstvo u novcu (što se ogleda u činjenici da su mesečni prihodi od imovine manji od 100 evra po osobi). Ovo nemačku nejednakost u bogatstvu (u zavisnosti od metode merenja koja se koristi) čini jednakom, ili čak većom od inače veoma visoke nejednakosti u bogatstvu u SAD. Osećaj da su mnoga velika bogatstva skrivena u poreskim rajevima, zahvaljujući različitim evropskim šemama i poreskoj konkurenciji između zemalja EU, doprinosi osećaju nepravednosti.
Drugi strah je strah od krhkosti demokratije. I taj strah se čini, naizgled, preuveličanim. Ali konačno uspostavljanje Alternative za Nemačku kao stabilne parlamentarne stranke sa oko 10 odsto glasova – a ne samo prolaznog trenda kao što su to nekada bili republikanci – služi kao opomena za nezanemarivu mogućnost oštrog skretanja udesno, ili za indirektni uticaj desnice na koalicione vlade (ma koje boje bile). Naravno, od strane AfD-a nema direktnog poricanja demokratskog uređenja, niti (čini se) bilo kakve šanse da oni dođu na vlast kao dominantni koalicioni član, ali urođeni strah koji se može detektovati više liči na zabrinutost zbog postepene erozije demokratije na način kako se to dogodilo u Mađarskoj i, možda, u Poljskoj. Forma i neke bitne karakteristike demokratije mogu se zadržati, ali se neke druge bitne karakteristike mogu postepeno razgraditi.
Treći strah je, na neki način, najiracionalniji, ali mi se ne čini da nije prisutan. Snažna, a možda i preterana podrška Nemačke Izraelu u aktuelnom ratu na Bliskom istoku ima svoje očigledne korene u Holokaustu i iskupljenju za zločine koje su nemačko javno mnjenje i političari od uspostavljanja Savezne Republike stavili na nivo skoro temeljnog principa njenog postojanja, jednakog demokratskom uređenju i nezavisnosti pravosuđa. Ironija je u tome što preterana revnost u pokajanju može dovesti do neupitnog prihvatanja politike koja vodi ka zločinima počinjenim nad civilnim stanovništvom. Nemačka se tako suočava sa gotovo antičkom dramom: želja za ispravljanjem prošlih nedela može dovesti do prihvatanja sadašnjih nedela.
Tri straha prikazana u ionako sumornoj atmosferi evropskog globalnog ekonomskog pada, neprestanih imigracionih pritisaka sa juga koje Evropa nije u stanju da amortizuje (što pokazuje i zatvaranje granica u nordijskim zemljama), njene energetske zavisnosti i odsustva jasnog politički glasa, naterali su me da na neobično mračne ulice u Berlinu – i na dobro osvetljene i vesele klubove i restorane – gledam sa nešto većom strepnjom nego što zaslužuju.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Global Inequality and More 3.0/RTS OKO
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Filip Singer
BONUS VIDEO:
