Mnoge istaknute i uticajne ličnosti na heterogenoj ruskoj intelektualnoj sceni danas izričito podržavaju kurs njenog predsednika i čak predlažu znatno radikalnije mere – naročito u geopolitičkoj sferi. Razmišljajući na drugačiji način i suočeni sa činjenicama iz korena, revidirali su svoje stavove, budući da su nekada, u svojim „ranim radovima” 1990-ih, iskreno ili fingirano, bili izrazito prozapadno orijentisani i od Zapada dobijali svaku vrstu pohvale i podrške.
Jedan od njih je Sergej Karaganov, nekada na čelu, a sada počasni predsednik SVOP-a (Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku), osnovanog početkom 1992. u Moskvi. Zahvaljujući glasovima čitalaca dva ugledna časopisa – jednog američkog i jednog britanskog – bio je čak proglašen 2005. za jednog od 100 najuticajnijih intelektualaca u svetu (inače, jedini iz Rusije).
U jednom predavanju 2009. on će napomenuti da se svet više ne menja u intervalima kao ranije, već da je ušao u razdoblje „permanentne geopolitičke i geoekonomske revolucije”. Njen dosadašnji tok doneo je niz američkih vojnih intervencija koje su se završile „serijom krupnih poraza” – kako konstatuje Karaganov – ističući još u to vreme da je prelomni momenat bio napad NATO pakta, pod vođstvom SAD, na SRJ 1999. godine.
Mada je pomenuta agresija „izazvala samo talasanje”, to je bilo dovoljno da „veći deo ruske elite shvati kako sa Zapadom, na žalost, nije moguća integracija…”, primećuje Karaganov. Nastavak američkog intervencionizma potvrdio je tu konstataciju i u sve većem delu sveta sukcesivno izazivao sve hrabrije suprotstavljanje ne samo američkoj hegemoniji – već i civilizacijskom modelu Zapada.
Lažno predstavljanje
Zemlje koje se nalaze izvan dominacije Zapada, ili ne-zapadni svet, Karaganov će u programskom tekstu „Doba rata”, objavljenom s početka 2024. u časopisu Rusija u globalnoj politici (preveden na srpski, objavljen na Novom Standardu OVDE i OVDE – N.S.), nazvati Svetska većina (Mirovoe bolьšinstvo). Zaista se radi o neupitnoj većini sveta u prostornom, demografskom, resursnom, ekonomskom i političko-teritorijalnom (broj država) smislu. Ako je to tačno – a jeste – onda sledi zaključak da Zapad u stvari predstavlja – Svetsku manjinu, a sugestivno, ali se lažno predstavlja kao međunarodna zajednica.
Neformalna grupacija Svetske većine očigledno se i dalje uvećava jer se nastavlja oslobađanje od „zapadnog jarma”, kako je tu (neo)kolonijalnu hegemoniju nazivao takođe Karaganov. Stoga on Rusiji – „Tvrđavi Rusiji”, kako je naziva – preporučuje ne baš da zanemari Zapad, ali da integracijski „digne ruke” od njega, te da se spoljnopolitički i na svaki drugi način pragmatično okrene toj Svetskoj većini (OVDE). A nju – izuzimajući SAD, Kanadu, Japan, Južnu Koreju, Australiju, Novi Zeland, zemlje EU, nekolicinu (post)kolonijalnih vazala i državoida – čini sav ostali svet i apsolutna većina članica Ujedinjenih nacija (UN).
Štaviše, Karaganov smatra da će „UN iščeznuti” opterećene birokratijom zapadnog tipa i zbog nesposobnosti da se reformišu u skladu sa savremenim i budućim prilikama (OVDE), te da ih ne treba rušiti (niti spolja, niti iznutra), već formirati paralelna tela zasnovana na organizacijama koje čine i koje će činiti zemlje Svetske većine – BRIKS+, ŠOS, OAJ, MERKOSUR, Arapska liga i druge. Rusija i Kina, koje naziva „komplementarnim silama” i čija „koalicija, ukoliko bi se sačuvala i koja se mora sačuvati”, logični su predvodnici ne samo Svetske većine, već i ove epohalne promene svetskog sistema.
Kosovska arena
Kako je došlo do preokreta, odnosno kako je jednu, prozapadnu, zamenila druga, antizapadna Svetska većina?
S jedne strane, ubrzan uspon Kine i oporavak Rusije, te njihov otpor američkom unipolarizmu i uspeh u stvaranju adekvatnijeg, multipolarnog poretka, a s druge strane, uporedo, relativni zastoj i sistemsko „proklizavanje” SAD i EU, doveli su do slabljenja važnih poluga moći i naročito kredibiliteta Kolektivnog zapada, kako ga je prozvao V. Surkov. To je proizvelo porast uticaja i širenje samopouzdanja brojnih regionalnih „igrača”, pa i malih zemalja. U pitanje je dovedeno liderstvo SAD, do tada neprikosnoveno „najjačeg psa u gradu”, prema vrednovanju Medlin Olbrajt.
Relativno brzo se struktura Svetske većine preokrenula i sve više se menja na štetu Zapada. O tome nepogrešivo svedoči „kosovski lakmus”. Na simboličkoj, ali i na praktičnoj ravni, „kosovski presedan”, a ne „poseban slučaj”, proizveli su obrt. Naime, zamah priznavanja nezavisnosti „lažne države” tekao je od 2008-2013, da bi usporavanje priznanja počelo 2014, upravo u godini dramatičnog ukrajinskog prevrata u režiji Zapada. Zemljama čitavog ne-zapadnog sveta tada je konačno postalo jasno da isto i njima može da se dogodi u bilo kom trenutku ako nemaju podršku na drugoj strani. Već 2016. proces priznavanja se faktički okončava na broju – prema tvrdnji ministra spoljnih poslova Srbije – od 110 država (57% članica UN).
Preokret i mukotrpan poduhvat otpriznavanja počinje 2017. i do sada je broj priznanja – po rečima istog ministra – smanjen za 26 i sveden na 84 države, odnosno sada navodnu kosovsku nezavisnost odbija da prizna 109 država (56% članica UN). U populacionom i prostornom smislu to ne želi da učini još više – čak dve trećine sveta, što je ubedljiva većina. Svetska većina.
Indukovana inertnost
Po rečima srpskih zvaničnika još mnoga povlačenja priznanja su „u fijoci”. Šta se čeka? Zbog čega i od koga se strahuje da se ona aktiviraju? Zašto se stalo sa otpriznavanjem? Mora da je to neka nedokučivo mudra diplomatska taktika, ako se, pak, ne radi o onom „da ne naljutimo Amerikance”. A ako jeste upravo to – onda je unapred gubitničko. Ljutili-ne-ljutili Amerikance i njihove satelite u EU, oni ne samo da nastavljaju da rade na „izgradnji države” Albanaca u kosovsko-metohijskom delu Srbije, već sve upornije, korak-po-korak, traže da je Srbija prizna.
Hoće li to Srbija učiniti – bilo eksplicitno, bilo implicitno – ne samo protiv same sebe, nego i protiv Svetske većine? Protiv Svetske većine koja je na „pravoj strani istorije” i koja izgrađuje takav svet u kome Srbija neće biti država-parija kako je danas tretira Zapad?
Ne može se reći da Srbija nema problem. Ima ga, i te kako ga ima, ali on može biti neuporedivo manji nego što sada jeste. Srbija ima strateški problem: što je u pogrešnom vozu. U vozu Svetske manjine.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RT Balkan
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Kopan O. Tiape
BONUS VIDEO:
