Političari su ljudi koji često od drveća ne vide šumu. Već dugo vremena savremena politika evoluira u pravcu spinovanja, defamacije, rejtinga, plašenja… Od nekadašnje percepcije politike i javne sfere kao borbe argumenata i racionalnih predloga, danas smo stigli do toga da se politika obraća uglavnom nagonima, strahovima, porivima i željama.
U tom ringu svakodnevnog nadmetanja za rejtinge, granice dozvoljenog su odavno pomerene do mere da se pitamo ima li bilo čega što se ne koristi za osvajanje vlasti danas, bez obzira na količinu štete koja se proizvede po javni i nacionalni interes.
Povod za ovo moje mudrovanje je mahanje „fašizmom“ koje smo videli u skorije vreme kod nas. Počela je, doduše, opozicija pre par godina kada je već uobičajeno brutalnije uterivanje glasova za vlast po lokalu koje obavljaju Zelja Milojević i njegove kolege okarakterisano kao „fašizam“. Kʼo da Zelja i drugari išta znaju o Morasu, Dučeu, Đentileu i ostalim akterima ove prilično razvijene i organizovane doktrine.
Oni ljudi idu da podsećaju da se glasa za vlast, da se ne glasa za opoziciju, nekog podsete na dug, nekoga zaplaše, a nekoga ponekad i izlupaju, no sve to zaista nema nikakve veze sa bilo kakvom fašističkom ideologijom, ciljevima, ubeđenjima ili verovanjima, kao ni sa bilo kakvim elementima nacizma, rasizma i sličnim srodnim sistemima ideja. Ako se pogleda ideološki sistem u Srbiji videće se da su najvažnija pomeranja izgrađena na feminističkim i LGBT osnovama. Rezultat Zeljinih marketinških veština nije nikakav fašizam već vladavina prve deklarisane LGBT osobe na ovim prostorima.
Opozicija, međutim, nije na tome insistirala, pa se od karakterizacije ovog režima kao fašističkog relativno brzo odustalo. No, onda je termin i metod denunciranja protivnika kao fašista preuzeo ozbiljniji igrač – a to je vlast sa svim svojim neograničenim medijskim i spin kapacitetima. Radikalizovani protesti opozicije, uključujući i upad u prostorije RTS, složno se definišu kao fašistički, a svaka njihova održana ili najavljena akcija deklariše se kao akt fašizma.
Nažalost, ovaj diskurs su preuzeli svi čelni ljudi države i grada, pa ako njih slušamo izgleda da u Srbiji fašizam, zaista, buja na ulicama, medijima, itd. Još gore, ovo nije zadržano samo na unutrašnju upotrebu, već smo nedavno imali priliku da slušamo kako prvi čovek države ni manje ni više nego u Hitlerovoj rodnoj Austriji govori o fašizmu u Srbiji objašnjavajući da on neće proći.
Hajde da se podsetimo nekih činjenica. Srbija je jedina relevantna zemlja na Balkanu koja ne baštini nikakvu autentičnu fašističku tradiciju. U okruženju u kome su cvetali Strelasti krstovi, Gvozdena garda, Ustaški pokret, Handžar divizije, Bali kombatar itd, Srbi su ostali imuni na tada pomodnu fašizaciju Evrope (od Mozlija u Britaniji, pa nadalje), te Zbor na izborima nije mogao da osvoji više od 2% glasova.
Ni u novije vreme ideološkog i partijskog pluralizma – gde se od Zlatne zore u Grčkoj, preko VMRO u Bugarskoj ili antisemitskog Jobika u Mađarskoj – javljaju povampirene ekstremno desne tradicije, Srbija je opet uspela da izbegne formiranje bilo kakve fašističke stranke. Ljude iz SNS-a treba podsetiti da je upravo stranka iz koje su nastali Srpska radikalna najviše optuživana za nekakav fašizam. I sâm sam godinama učestovao u polemikama i pobijanjima takvih teza ukazujući da u programu SRS kao ni bilo koje druge relevantne stranke u Srbiji nikada niste mogli da nađete elemente fašizma, a kamoli nešto što bi ličilo na zaokruženi fašistički ili nacistički program.
Sve ovo je izuzetno važno kao i pobijanje starih komunističkih mitova o navodnom fašističkom karakteru JVUO Draže Mihailovića. Radi se upravo o prvom antifašističkom gerilskom pokretu u porobljenoj Evropi, koji je sa drugim antifašističkim pokretom (Titovim partizanima, gde su opet Srbi bili većina) napravio i prvu oslobođenu teritoriju u jesen 1941. Važno je i zbog toga što su zapadni mediji i kvazinaučnici od početka ratnog raspada SFRJ u propagandne svrhe vrteli mantru o novom srpskom fašizmu, o genocidnim Srbima itd.
Podsetiću vas konačno da mi kao narod vodimo i dalje borbu protiv pokušaja zapada da nam pripiše genocidne namere u vezi sa građanskim ratom u BiH, slučajem Srebrenica i Kosmetom. Stoga, onaj ko prisvaja zapadnu mantru o bilo kakvom fašizmu koji postoji ili se razvija u Srbiji – ili ne zna šta radi, ili namerno nanosi štetu državi i narodu.
Da zaključim. Poštovana gospodo političari, srpski jezik je vrlo bogat i kreativan kad je u pitanju instrumentarijum za naruživanje i defamiranje političkog ili bilo kog drugog protivnika. Bitanga, lopov, prevarant, hohštapler, siledžija, monstrum, krvolok, sve su to vrlo korisne i lepe reči kojima bez ikakvog zazora možete da častite svoje današnje protivnike (a možda sutrašnje koalicione partnere). No, ostavite se fašizma ako Boga znate.
Izvor Politika/Stanje stvari, 15. april 2019.
