Već 27 godina početkom avgusta Krajišnici preko medija u regionu iznose sećanja na Veliki krajiški egzodus, poznat i pod kodnim nazivom „Oluja”. To radim i ja. Tako sam i ove godine na više medija pričao kako sam dan uoči „Oluje” bio na sastanku s predstavnicima Komisije za razmenu zarobljenika Petog muslimanskog korpusa i kako sam se po povratku u Knin, oko ponoći, u Domu vojske, gde mi se nalazila kancelarija, susreo sa pukovnikom Kostom Novakovićem, koji mi je, po mom sećanju, rekao da po proceni Štaba Srpske vojske Krajine (SVK), čiji je i on bio član, neće biti opšteg napada s hrvatske strane na SAO Krajinu, a ako ga i bude, da će to biti napad ograničenog karaktera, najverovatnije na području Slunja, nakon čega sam, umoran i umiren, otišao na spavanje.
Ujutro oko pet sati počeo je napad na celo područje severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije. Tek kasnije, iz izveštaja Franje Tuđmana podnesenog u Saboru u januaru 1996, doznao sam da je Hrvatska za akciju „Oluja” angažovala 200.000 vojnika, od kojih je u prvom ešalonu učestvovalo 138.500. Imajući u vidu procenu štaba SVK i broj vojnika angažovanih sa hrvatske strane, godinama iznosim i svoj najjači utisak – kako je moguće da se angažuje tolika vojska, koju je, sa svom tehnikom, trebalo dovesti na početne položaje kroz izvesno vreme i prostor, a da to ostane neprimećeno sa srpske strane? To mi je i danas enigma.
Na jednoj od televizija s nacionalnom frekvencijom, na kojoj sam iznosio prethodnu priču, narednog dana gostovao je i dr Kosta Novaković, bivši načelnik Službe za informisanje SVK, te je o našem susretu u noći uoči „Oluje” ispričao svoju priču:
„Nije Savo korektno to interpretirao. Nije bila nikakva tajna da će Hrvatska izvršiti agresiju, zato što smo mi iz hrvatskih sredstava informisanja, iz obaveštajnih i drugih izvora imali takve podatke. Pored toga, to veče, mi smo imali novinski pul, kojeg smo zajedno osnovali ministar informisanja Kovačević i ja. Znači, novinari su bili svedoci. Tu je bilo četrdesetak novinara. Ja sam njima uveče prezentovao da je takva situacija u Hrvatskoj, da je takva mobilizacija vojske, 200.000 vojnika već pripremljeno, tu su vojnici i iz Heceg-Bosne, 12.000, tu je i Peti muslimanski korpus. Onda sam ja objasnio i da je Hrvatska iz zone dodira povukla civilno stanovništvo u unutrašnjost Hrvatske, da je takva tenzija da Hrvati moraju u narednih četiri, pet dana izvršiti napad i to da li će biti danas, noćas, jer su oni nama stalno podigravali.
I prvu informaciju smo dobili četvrtog u 4.15 sati. Ja sam bio prvi oficir koji je dobio poruku od Unprofora da se javim preko oficira za vezu. Zvao me oficir za vezu. Ja sam trenutno bio otišao kući, možda od dva po ponoći do četiri ujutro. Zašto? Mi smo znali da će biti napad, ali nismo znali baš koji dan, jer svakih 15 prethodnih dana, stalno – biće danas, biće danas… Mi smo imali to što smo imali ljudi. Pregovaralo se o planu Z-4. Bilo je: hoće biti, neće biti. Ali mi smo bili spremni.
Nije Savo bio sam. Bio je još jedan naš zajednički prijatelj, koji su bili u poseti Bihaću. Meni je interesantno bilo, jer sam očekivao jednu informaciju. Sada ću vam kao ekskluzivu reći zbog čega. Dan, dva pre, general Mladić je, preko kancelarije Mile Mrkšića, mene pozvao mogu li posredovati da on održi sastanak s komandantom Petog muslimanskog korpusa gospodinom Atifom Dudakovićem. I on je rekao ‘reši to preko tih svojih’. Ja sam Dudakovića poznavao. I onda sam ja angažovao jednog oficira, pukovnika iz Unprofora, koji je istog dana otišao kod Dudakovića da ga pita. Dudaković mu je rekao da ga sačeka i nakon sat vremena, valjda je razgovarao s Izetbegovićem, nije prihvatio da održi sastanak. I onda smo mogli pretpostaviti da će nas i oni napasti zajedno s Hrvatima. To sam ja preneo komandantu Mrkšiću i on se s tim složio.
I sad, ja sam uveče čekao gospodina Štrpca i tog čoveka, kad dođu da vidim ima li možda još nešto, jer svaki put kad bi oni išli u Bihać, onda bi njih Dudaković primio, zato što je on bio u Kninu. Mislio sam da će oni doneti još neku informaciju. Pitao sam ga baš tako: ‘Šta ima?’ I kaže: ‘A kako je ovde?’ I ja sam mu rekao doslovno ovako: ‘Pitanje je samo časa kada će nas Hrvati napasti. Tu nema šta da se krije. Ali, evo, sada smo dobili telegram, ja sam bio tamo u štabu najstariji oficir, evo dobili smo telegram iz Generalštaba Vojske Jugoslavije kao informaciju.’ Pišu doslovno dve rečenice: ‘U sledećih 24 časa ne postoji opasnost da Hrvatska izvrši opštu agresiju. Moguće da budu demonstrativna dejstva preko prostora Slunja.’ I ja sam njima rekao: ‘Evo vidite šta piše.’ I to je bilo. Odakle je gospodin Štrbac izvukao. Moram vam reći da pravi zabunu kod ljudi. Ljudi me zovu. I na drugim televizijama stalno to priča. U nedostatku novih priča, stalno to priča i to ponavlja. Moram reći da je to vrlo štetna izjava i da to nije korektno. Nije tačna…”
I dobro je da se gospodin Novaković javno oglasio i ispričao svoju verziju. U njegovoj priči ima toliko važnih detalja sa više aspekata da sam smatrao važnim i da ih, preko moje kolumne u Politici, podelim i s našim uvaženim čitaocima.
Odmah da kažem da se ne sećam da je sa nama dvojicom bio i taj treći čovek kad smo vodili razgovor u mojoj kancelariji. Ako je i bio, to ništa ne menja u mojoj percepciji tog razgovora.
Istina je da nikad nisam išao sam na razgovore s muslimanskom stranom. Sastanci su se najčešće održavali na čekpointu Unprofora „Japanska krivina” – između Izačića, sa muslimanske, i Ličkog Petrovog Sela, sa srpske strane – na kojem je održan i onaj poslednji, 3. avgusta 1995.
Ne sećam se da mi je gospodin Novaković pokazao telegram Generalštaba VJ, ali mu verujem da su ga dobili i da su mu u Komandi SVK poverovali da opšteg napada neće biti u roku od 24 časa, kao što sam i ja njemu poverovao i otišao na spavanje.
Ovaj telegram je, po mom skromnom mišljenju, od suštinskog i istorijskog značaja, koji uveliko prevazilazi moja i Novakovićeva neslaganja oko toga ko je kome šta rekao te večeri. Telegram zaslužuje odgovore na mnoga pitanja, a posebno: ko ga je sastavio i s kojim ciljem je poslat u Knin? Tim više što je procena o nenapadanju u roku od 24 časa bila pogrešna, a samim tim i obmanjujuća. I s katastrofalnim posledicama.
Ovaj tekst i pišem u uverenju da će gospodin Novaković takođe javno objasniti kakvu štetu, pored svega onoga što nam se desilo u roku od ona 24 časa „nenapadanja”, nanosi moja izjava. Voleo bih da moje i Novakovićeve izjave o razgovoru u noći pred „Oluju” izazovu i druge učesnike da i oni iznesu svoja sećanja ili dokaze o razlozima pada RSK. Posebno bih želeo da ovim pisanijem „izazovem” i državne institucije Republike Srbije, poput Instituta za savremenu istoriju i Muzeja žrtava genocida, da što pre organizuju naučni skup na temu pada RSK. Tragedija koja se desila krajiškim Srbima u avgustu 1995. to svakako zaslužuje.
Autor Savo Štrbac
Izvor Politika, 21. avgust 2022.
Naslovna fotografija: Gabriel Bouys/AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
