Kad se neko danas na Zapadu poziva na Džona Stjuarta Mila (1806-1873) i njegovo klasično delo O slobodi (1859), ili je profesor koji ima slabe veze sa realnošću pa se seća lekcija koje je voleo kad je bio student, ili je – đavo odneo šalu – pa se čovek mora počešati po glavi i obrnuti rašireni pogled na svet i zamisliti se nad setovima (ne)vrednosti koji se na Zapadu bezuslovno propagiraju bar pola veka. U postliberalizmu, kako se ovo danas zove.
Jer kako razumeti da tekst u „Njuzviku” pod naslovom „Niko nema pravo na sopstvene činjenice o Ukrajini” u prvom broju ovog meseca, ove godine, počinje: „U eseju O slobodi, Džon Stjuart Mil je objasnio važnost slušanja suprotnih stavova otvorenog uma. Naglasio je kako, uprkos sopstvenim dubokim ubeđenjima, možda grešimo. Verovatnije je da smo delimično u pravu, a delimično grešimo. Zatim, postepenim prilagođavanjem možemo napredovati ka boljem razumevanju. Konačno, Mil je istakao da čak i ako smo potpuno u pravu, naša mišljenja će se pretvoriti u ustajalu dogmu, osim ako ne budemo primorani da ih branimo.” Potpuna negacija stanja na Zapadu oko ukrajinske krize.
Dobroćudni despotizam
Moglo se kod Mila – koji je preko 30 godina radio u istočnoindijskoj kompaniji, na koju se danas gleda kao na preteču blek-rokovskog organizovanja i poslovanja – naći i osnova za drugačiji pogled: „Pretpostaviti da su isti međunarodni običaji i ista pravila međunarodnog morala mogući između jedne i druge civilizovane nacije, te između civilizovanih nacija i varvara, velika je greška… Okarakterisati svako ponašanje prema varvarskom narodu kao kršenje zakona naroda, samo pokazuje da onaj ko tako govori nikada nije razmatrao tu temu”, govorio je slobodoljubac Mil.
Tako da se ono što zastupa anglosaksonski svet oko Ukrajine moglo podvući i pod pravo na „dobroćudni despotizam”, jer „despotizam je legitiman način vladavine u ophođenju s varvarima”.
A Rusi? Nisu baš varvari, ali bi mogli za ovu priliku dobiti tu ulogu. Uzme se Monteskije koji veli da se u apsolutnoj monarhiji vlada apsolutnom vlašću prema fiksnim i utvrđenim zakonima, a despot vlada – svojom voljom i hirom. I eto, Putin koji je dobijao ulogu Hitlera, sad se gurne među despote i – može se udariti na njegove varvare. Međutim, u „Njuzviku” se ne uzima taj Mil.
Dalje, Milov pogled na društveni smisao rata nije uziman u obzir. Jer, uopšte nije pogodan za lažni pacifizam koji je moćno oružje Anglosaksonaca od Drugog svetskog rata. Mil je, s njihovog gledišta bogohulan jer je držao rat u nekim delovima istorije – korisnim, zdravim: „Rat je ružna stvar, ali ne i najružnija stvar: raspadnuto i degradirano stanje moralnog i patriotskog osećanja koje misli da ništa ne vredi rata mnogo je gore.” I to pokazuje koliko je savremeni liberalizam evoluirao od „najuticajnijeg pisca na engleskom govornom području u XIX veku” a koji je „generalno jedan od najuspešnijih branilaca liberalnog pogleda na čoveka i društvo”. Mil se na Si-En-Enu ne bi napričao, a Njujork tajms i Gardijan bi o njemu objavljivali podsmešljive komentare.
„Kad se narod koristi kao puki ljudski instrument za gađanje topova ili probijanje bajoneta, u službi i u sebične svrhe gospodara, takav rat degradira narod”, govorio je Mil, a to bi se moglo utopiti u svakodnevicu proksi-rata u Ukrajini.
Ko gura narod pred topove? A rizik bi bila i tvrdnja da je smislen „rat za zaštitu drugih ljudskih bića od tiranske nepravde; rat za pobedu nad njihovim vlastitim idejama o dobrom i dobrom, a to je njihov vlastiti rat, koji se vodi u poštenu svrhu njihovim slobodnim izborom – (rat je) često sredstvo njihove (narodne) regeneracije.” Lepo zvuči, ali – sve manje se i na Istoku i na Zapadu može saobraziti sa „zapadnom potrebom” u ovoj fazi rata Ukrajini.
Danas deluje revolucionarno i na granici je da izazove zgražavanje lažnih ljubitelja mira tvrdnja: „Čovek koji nema ništa za šta je spreman da se bori, ništa do čega mu je više stalo nego lična sigurnost, jadno je stvorenje koje nema šanse da bude slobodno, osim ako to ne naprave i ne zadrže napori boljih ljudi nego on sam. Sve dok pravda i nepravda nisu prekinule svoju neprestanu borbu za prevlast u poslovima čovečanstva, ljudi moraju biti spremni, kad je to potrebno, da vode bitku za jedno protiv drugog.”
Ne može se reći da Amerikanci nisu formalno sledili i neprilično propagirali ovakvu misao, ali sad bi se moglo reći da su to radili dozlaboga brutalno, licemerno. I aljkavo, ako hoćete.
„Politika preuređenja sveta prema američkom modelu trebalo je da zaštiti ljudska prava, podstiče mir i učini svet bezbednim za demokratiju”, navodi Džon Miršajmer u delu Velika zabluda – liberalni snovi i međunarodna realnost. „To se, međutim, nije dogodilo, već su se SAD u velikoj meri militarizovale. Ratovi koje one vode podrivaju mir, narušavaju ljudska prava i ugrožavaju liberalne vrednosti u samoj zemlji.”
Ne znam koliko se Dejvid H. Randel i Majkl Gfoler mogu složiti sa Miršajmerom da je „liberalna hegemonija osuđena na neuspeh”, ali oni u „Njuzviku” sad skreću pažnju američkoj javnosti na sve jasniju izglednost da je američka operacija u Ukrajini „osuđena na neuspeh”.
E sad, spustiti se do Miršajmerove doslednosti nije jednostavna stvar. Tako su se dva praktična čoveka, a jedan je i član Saveta za spoljne odnose, setili Mila.
Kasno za povlačenje
Mil, koji je umeo „vešto dokazati, posledice opštih uzroka, i predvideti, šta će se izroditi iz posebnih mera”, uzeo bi po ovoj dvojici sve činjenice u obzir – i rusku operaciju i ono što joj je prethodilo, od toga da je Krim Ukrajini administrativno pripojen 1954. u državi SSSR do nedobronamernog širenja NATO posle pada Berlinskog zida, a i da su oni koji su došli na vlast u osamostaljenoj Ukrajini udarili na ruski jezik i Ruse koji su ostali van Rusije – i zaključio bi da „ruska invazija možda jeste bila protivzakonita, ali daleko do toga da je ničim izazvana”.
Zvuči kao grom iz vedra neba! A zaključak je ove dvojice iskusnih diplomata: Dejvid H. Randel je služio u Saudijskoj Arabiji i napisao knjigu o toj značajnoj zemlji, a Majkl Gfoler petnaest godina služio na diplomatskim funkcijama u Sovjetskom Savezu pa bio i politički savetnik Centralne komande SAD.
Zaklonjeni iza Milovog isticanja da se misli slobodno kad je u „našu korist”, oni u dezorijentisanu i dezinformisanu američku javnost bacaju izvesnost da „Ukrajina ne može preuzeti Krim bez aktivnog učešća vojnih snaga NATO-a”, ali – takva intervencija je „pogrešna računica” i predvorje „katastrofalnog nuklearnog rata“. Pošto „direktne intervencije“, sve izvesnije, ne može biti, „najverovatniji ishodi ovog rata su ili ukrajinski poraz, ili sporazumno rešenje koje se bavi ruskim bezbednosnim problemima”.
Komentatori u „Njuzviku” tu ne staju. Podseća se da je rat u Iraku bio „o izboru Sjedinjenih Država”. „Niko nije napao članicu NATO-a”, ali jeste namenski izmišljeno „kako je Sadam Husein bio zauzet pravljenjem nuklearne bombe”, a „sada smo upozoreni da ruski predsednik Vladimir Putin planira invaziju na Poljsku. Nijedna tvrdnja nikad nije imala nikakvu osnovu u stvarnosti.” Nikad, nikakvu!
Dosta je bilo „igre bez granica” i valja odstupiti od „geopolitičke vizije koja nije u skladu sa činjenicama i ne uzima u obzir visoke troškove ili ozbiljne rizike koje zapadni savez preuzima u zamenu za mali ili nikakav dobitak”, vele oni koji prate utilitarizam Džona Stjuarta Mila da ispituje pitanja „koja zasecaju i u praktičnu korist svakoga člana društva, i u najfinije i najtananije delanje čovečijeg duha”, te da je sposoban da „pridobija za sebe, spekulativnim putem filozofe, a praktičnim državnike”.
Naravno, ovo nije izvesno nova politika SAD, ali jeste drvo života koje izrasta u pukotinama onemoćalog liberalizma. Jer ko zna šta Džo Bajden misli o Milu, a i dobri Volodimir koji zna da je Boris Džonson najumniji među Englezima. I ko zna koliko članova Saveta za međunarodne odnose ima nameru da se pokloni mudrostima starog Dž. St. Mila. Ali takav pogled hrani nadu.
Izvor RT Balkan
Naslovna fotografija: World History Archive/Alamy Stock Photo
BONUS VIDEO:
