Kome su važni ljudi koji trenutno ginu po ratištima širom sveta – od Ukrajine do Bliskog istoka – i dalje širokim prostranstvima Azije, prema istoku Afrike ka jugu? Svojim porodicama – svakako. Ali, da li su važni i nekim drugim instancama društvene i državne organizacije, ne prevashodno kao sredstvo političkog pritiska, nacionalnog pozicioniranja, moralne ucene, medijske robe, već kao život sam po sebi? Kakvu vrednost poseduje danas život u najosnovnijem biološkom smislu, pre nego što na njega polože zahteve pravda, pravo i kolektivi u herojskoj apoteozi? Ovo je tužbalica u vremenu povampirene smrti za najviše ciljeve.
Imati civilne žrtve je postalo pitanje prestiža za svaku slabiju stranu u sukobu. Ne žrtve tek tako, koje teroristi, paravojske ili regularne trupe neprijatelja ubiju na nekom skrovitom mestu, već one koje je moguće medijski obraditi i preko ekrana širom sveta baciti počiniteljima u lice kao dokaz njihovog moralnog pada bez presedana. Nevolja je: presedana ima legija. Uvek ih je bilo, samo ne nužno na televiziji i drugim instant-medijima.
Civilne žrtve danas nisu više usputni produkt ratova, već naprotiv, njihov primarni cilj, zato što imaju visok medijski potencijal. Izveštaji o civilnim žrtvama skraćuju ratove, menjaju tokove konflikta, od terorista prave borce za slobodu, okreću globalno javno mnjenje i vode ga u određenom smeru. Muka je jedno, ali medijska vrednost muke je drugo, jer tada postaje sredstvo, alat – metoda asimetričnog ratovanja.
A kao kod svake metode, postoje oni koji je koriste bolje i oni kojima izmiče kao praktična veština. Stanje na terenu je, pri tome, bitno – ali ne i presudno, kao što pokazuje kosovsko-albanska medijska propaganda 1999. godine.
U jednoj epizodi američke serije Sedmo nebo tinejdžer Sajmon prestaje da jede i spava, slomljen patnjama albanskih civila koje srpska vojska u stotinama hiljada proteruje sa Kosova. Školski primer za aksiom: kad jedan konflikt dođe do medija – njegovo tumačenje je usmereno; kad dođe do popularne kulture – njegovo tumačenje je cementirano.
Ukrajinci ruskog porekla su kontinuirano ginuli od ukrajinskih vojnih i paravojnih snaga od 2013, ali niti su Rusi posedovali medijsku veštinu da to pretvore u game changer, niti bi im pomoglo i da jesu. Civilni avion MH17 su 2014. iznad Ukrajine verovatno srušile proruske snage, ali su od nesreće enormno profitirale ukrajinske.
Civili Vukovara i Dubrovnika su svojim telima i kućama platili hrvatsku državnu samostalnost. Veliki profit za one zapadne snage koje su htele samostalno „Kosovo” je scenski efekat mrtvih iz Račka. Srpske snage su ih navodno pobile, ali praktično u korist neprijatelja.
Ni tu, ni bilo gde na svetu, to ne abolira direktne počinioce zločina, samo pokazuje da propagandni plusevi i minusi današnjih konflikata polaze od civilnih žrtava kao robe visoke medijske vrednosti.
Overkill prave mere
Za slučaj da neko ove rečenice protumači kao cinizam posmatrača, nemam druge nego da to prihvatim, iako mislim da je mnogo korisnije usmeriti se na cinizam direktnih izvođača i pratećeg seta medijskih veština. Tu ne pomaže ni dobar ukus, ni okretanje glave iz pijeteta.
Potreban je samo dobar vid, a njega, i pored poprilične dioptrije, zahvaljujem mom nedavno umrlom profesoru veberijancu, Fridhelmu Krelu (Friedhelm Kröll), slava mu pametnom i mudrom. On je studentima uvek govorio da od sve zadate sociološke literature pročitate samo Andersenovo Carevo novo ruho – to vam je dovoljno. Pa evo, car je go. „Car” je savremeno vođenje rata u kome se vlastite civilne žrtve upisuju kao pozitiva u računovodstvu slabije strane. Slabiji prvo jure novinare da ih upotrebe; onda kad i ako se prilike preokrenu, beže od njih.
Civilnih žrtava je uvek bilo, nije to samo po sebi ratna prvina. Posebno je čitav 20. vek ostao poznat po krvavim orgijama nad civilima, zato što je čovečanstvo još bilo nevešto u upotrebi tek stvorenog oružja masovnog uništenja. Još se vežbalo u samokontroli, testiralo kako da se izbegnu overkill epizode, kao recimo ona sa američkim atomskim bombama u Japanu 1945. Upravo ta konkretna memorija sprečava danas Ruse i Amerikance da ne počnu da se zasipaju atomskim bombama, i to sve na naše, evropske glave. Što ne znači da i neće jednog trenutka.
Najpre, šta su sve „civili”? Samo pravi civili, oni koji sede za stolom u kući koju još imaju, sa porodicom još živom i kuvaju ručak dok još imaju od čega i na čemu? Ili su civili i oni koje na brzinu pokupe sa takvog stola i nevešte u profesiji ubijanja pošalju na minska polja i forsiranje reke? Jesu li civili oni koji svojim telima i simpatijama štite gerilu koju drugi smatraju teroristima?
Jesu li civili oni koji pobegnu od sudbine da im nacija, država ili oslobodilački pokret navuku neku uniformu? Nemački istoričar Mihael Volfzon (Michael Wolffsohn) kaže nedavno za Televiziju Berlin Brandenburg (rbb) da je „dezertiranje često neodgovorno”. Kad se dezertira iz Hitlerove ili Putinove armije – to bi bilo odgovorno i moralno ponašanje, međutim, kad se beži iz ukrajinske – to je nemoralno i pokvareno, jer „svaki takav dezerter izdaje braću po oružju i prepušta ih smrti”. Strašno je i kad drugi tako govore, ali kad jedan Nemac – pa još i istoričar – propagira ideologiju pokorne smrti u ime kolektiva, to postaje besramno.
Nije preterano ako se kaže da su poslednje tri decenije ratovanja otvorile potpuno novu dimenziju u kategorijama naoružanih civila i nenaoružanih vojnika. Te kategorije su proizvoljnije nego što su ikad bile – podložne munjevitim promenama statusa. Poznato je kako to definišu Ženevske konvencije o civilima i pravilima ratovanja. Ali šta kaže praksa? Šta kaže Andersen?
Specijalizacija za prošli sneg?
Ne greje se samo planeta Zemlja brzim tempom. Analogno se ubrzavaju i pregrejavaju čitave kulture – što stvara bizarnu specijalizaciju za arheologiju prošlog meseca i stare godine. Lanjski sneg je postao predmet na katedri za antičku istoriju.
Da bi se napravila razlika između dalekog 20. veka i sada, najbolje je izoštriti fokus na medijsku upotrebu civilnih žrtava. Recimo, uzeto naslepo iz bogatog ratnog fundusa: Vijetnamski rat. SAD su pobile milione Vijetnamaca do povlačenja 1973, ali američki stratezi tog rata nisu imali novinare okolo. Štaviše, sve su činili da ih spreče u dobijanju informacija.
Holivud je snimao kritičke filmove, deca cveća su protestovala, ali sve je ispalo estetizovano, posredno i ostalo zapamćeno ili kao subkultura, ili kao umetnost. „Kosa” Miloša Formana iz 1979. i „Lovac na jelene” Majkla Čimina iz 1978, vrhunci su filmske društvene kritike tog doba. Tada se krv relativno lako sublimovala u umetnost, dok je sam fizis rata stizao u medije pročišćen i kontrolisan. Ni suprotna, slabija strana nije vladala sistemom za efikasnu reciklažu zla koje joj je činjeno, osim da ga i sama čini za uzvrat, ali medijski ekstenzivno, dakle neracionalno, sporadično, sa gubitkom delotvornog medijskog štofa.
Kako današnja stradanja civila sublimovati u umetnost, a da to istovremeno ne bude herojska apologetika ekstremnih kolektivista i nabildovanih nation states? Teško, jer je veza sa prošlim tragičnim iskustvima prekinuta. Za primer neka posluži nemačko-francuska koprodukcija Na Zapadu ništa novo reditelja Edvarda Bergera – koja je ove godine pokupila sve filmske nagrade, uključujući i Oskara za najbolji strani film. Svuda u Nemačkoj se čitaju pohvale ovom delu o užasima Prvog svetskog rata, pohvale antiratnoj poruci koja udara direktno u želudac, pohvale njegovoj savremenosti. Sve to, dok se paralelno, santimetar po santimetar sedmično, ulazi u rat s Rusijom. Najgore od svega: niko to i ne primećuje kao paradoks.
Kada su pre desetak dana SAD objavile da iz praktičnih razloga prepolovljuju vojnu pomoć Ukrajini, Nemačka je uskočila sa objavom da će ona udvostručiti svoju. To, kad se uzmu u obzir očekivanja nemačkih istočnih i severnih saveznika o poželjnom ponašanju Nemačke, već počinje da liči na drugo poluvreme Drugog svetskog rata.
U tom smislu je veličanstveni film Na Zapadu ništa novo bačen novac. Ko može da gleda kako u suštini civili 148 minuta dave jedni druge u blatu, znajući da je „antiratna” poruka tog filma skliznula u istoriju onoliko daleko koliko Hanibalova osvajanja, Napoleonovi ratovi i lanjski sneg, te da je lišena svake didaktične veze sa današnjicom?
Differentia specifica
Današnji ratovi – počevši sa onima koji su vođeni u Jugoslaviji i na njenim ostacima od 1991, pa do danas u Ukrajini i Izraelu, Siriji, Jemenu, Nigeriji, Avganistanu i dalje – ne vide civile kao slučajne mete. Naprotiv, oni su usmereni na civile. Slabija strana uzima u obzir (čak svesno računa s tim kao Hamas, ili fingira razmere kao kosovski Albanci 1999) da će neprijatelj naleteti na provokaciju i pobiti što više njenih civila. Uslov da ta situacija ima praktičnu upotrebnu vrednost jeste da su neke novinarske ekipe okolo spremne – inače nema efekta, samo gubitak bez potencijala.
Izrael je optužio palestinsku stranu da je Hamas 7. oktobra nastupao sa embedded novinarima. Dokazi nisu opšte prihvaćeni, pogotovo nemaju pravnu snagu za sada, ali im nije ni potrebna. Neki od zapadnih medija su već prekinuli saradnju sa spomenutim novinarima, što nije komplikovano: svi su honorarci, lokalni fikseri, i da – Arapi. Dakle, novinari su krivi što su civilne žrtve postale roba, materijal, sredstvo za uticaj, a ne ratovi.
Krajem 1980-ih godina dalekog 20. veka, kolega i dobar prijatelj, Nino Košutić, nas je sve maltretirao sa pričama o CNN-u. Zagreb je tada bio mali i novinari su stalno išli okolo zajedno, kao čestitari po svadbama i mladencima. Kad je Sabor – svi u Sabor; kad je Ce-Ka – svi u Ce-Ka; kad je Ideološka komisija pri Gradskom komitetu – obično samo Nino i ja, pa sutra prevodimo kolegama šta je prokrustovcima palo na pamet da zategnu i poravnaju.
Nino je uvek bio ispred, medijska avangarda u svakom pogledu. Iz posete Americi se vratio zaražen vizijom televizijskih kanala koji emituju vesti 24 sata na dan. Mi ostali smo bili skeptični. Emisije vesti 24/7, to je posedovalo ukus neverovatnog, kao da je u Atlanti video tele sa dve glave, ili vanzemaljce u Pentagonu.
Iz nas nije progovarala provincija, već profesija. Treba napuniti vesti od 24 sata! Neko treba da ih napuni. Zemlja treba da se raspukne da ih napuni. Mi, ljudi koji se krećemo u toj branši, treba da ih napunimo. Poplave, zemljotresi, masovne ubice i lopovi treba da rade prekovremeno da ih napune.
Postoji limit koliko vesti jedan medijski poslanik može da sretne u toku dana. Kad novinare uhvati zamor prezasićenosti, ne mogu da prepoznaju vest čak ni kad ih gleda direktno u oči. I ko će to uopšte da konzumira, tako nanizano, zemljotres-diktator-izbori – DAX index – pileća krilca, dan i noć, bez igranog filma između? Nije slučajno CNN godinama nosio posprdni naziv Chicken Noodle News (televizija pilećih knedli).
Postojao je još jedan razlog što nismo verovali Ninu da je to budućnost medija – pogotovo ne budućnost kojoj se treba radovati. Vesti su u principu loše vesti. Ako nisu direktno loše – o ratovima i katastrofama, onda su o nerešivim problemima – o fenomenima koji su se oteli i sad stvaraju vlastitu realnost, o moći i zloupotrebama moći. Dobre vesti nemaju medijsku upotrebljivost, osim prvi put kad se saopšte. Već u sledećoj informativnoj emisiji se oko njih širi vonj ustajale vode.
A onda je u hronološkom nizu eksplodirao „Čelendžer” i ubio svu sedmoricu astronauta, pao je Berlinski zid, pod plaštom noći je ubijen Čaušesku, izbio je Zalivski rat, a odmah iza njega počeo razvučeni hibridni konflikt u kome je na rate nestajala Jugoslavija. Kad se javila potreba nonstop informacija – CNN, pionir svih kanala kroz koje protiče kloaka sveta, stajao je spreman da je zadovolji.
Ko je bio prvi: nonstop nesreće ili nonstop vesti? Kao i u svim društvenim tvorevinama – to je dilema o jajetu i kokoši. Da li je prvo postojala neizrečena potreba za takvim medijskim formatom, pa je stvorena odgovarajuća institucija? Ili je, naprotiv, prvo nastala hrabra avangardna televizijska stanica, koja je vrtela trivijalnosti i čekala da je život stigne?
Nije lako reći ko je u toj sprezi bio kreator, a ko sledbenik. Nisu formati vesti od 24 sata nikoga ubili svojom rukom, to ne. Umiralo se i pre, jedino su medijski konzumenti tada još imali osećaj normalnog života između katastrofa. Trebalo je samo požnjeti to polje masovnih smrti, napraviti od njega senzaciju neprekinutog klimaksa, tonusa koji nikad ne popušta, robu koja se proizvodi, prodaje, troši i reciklira u sve bržem tempu pod suncem koje istovremeno izlazi i zalazi.
Tehnološki sve savršeniji mediji stvorili su priliku za usavršavanje ratova u amoralnosti. Dakle, javni mediji su krivi za to što su civilne žrtve postale roba, materijal, sredstvo za uticaj, a ne novinari.
Prvo su bile nudle
Mehanizam na delu je perfidan. Jednog trenutka kad je uspostavljena konceptualna kategorija civilnih žrtava u asimetričnim konfliktima, ona je počela da deluje kao opšti strukturni princip po vlastitom pravu. Nije prekinula veze sa javnim medijima i novinarima kao mestom porekla, ali se emancipovala od njih. Postala je aktivni faktor u organizaciji ratnih sukoba.
Kako vojne žrtve u principu ne izazivaju preteranu žalost kod internacionalnih medijskih konzumenata – onda kao jedini efikasni metod preostaje podignuti civilne žrtve. I to, paradoksalno ali već rutinirano, na vlastitoj strani. Ubijanje neprijatelja ne donosi mnogo poena. Neophodno je motivisati neprijatelja da ubija što više tvojih, sve u nadi da će pritisak internacionalne javnosti primorati jaču stranu da stane. To je tačno strukturna mašinica današnjih ratova, nekome na korist – kao Ukrajini i Palestincima, nekome na užas – kao Rusima i Izraelcima.
Problem Srba u aktuelnom konfliktu sa kosovskim Albancima jeste da taj mehanizam nikako da profunkcioniše u njihovu korist. Albanci ubijaju lokalne srpske civile, čak se u nekim momentima vidi svesna spremnost Srba da to prihvate kao očajničko ulaganje u budućnost. No u daljoj obradi takvih događaja, zapadni mediji ih ne serviraju svojim javnostima kao argument za razmišljanje – već kao logiku zaslužene kazne.
Reklo bi se: nije li to sve skupa produkt spin-doktora? Donekle, ali i oni jašu na jednom postojećem trendu. I oni su deo istog strukturnog principa koji civilne žrtve pretvara u apstraktnu robu. Dokaz: spin doktore je jednog trenutka moguće prozreti, ali činjenica da za njih nema kazne – kao za Džimija Šeja, ili za spin doktore višeg nivoa Ramsfelda i Olbrajtovu – svedoči da oni deluju unutar automatike koja je već prihvaćena kao standard.
Dakle, amoralni veliki politički igrači, oni koji imaju snage da tresu čitav svet, ali ne i da ga kontrolišu, oni su krivi da su civilne žrtve postale roba, materijal, sredstvo za uticaj, a ne javni mediji. A kad se dođe do amoralnosti velikih – tu, bojim se, nema ničeg novog, samo starog. Jedini način je da se pronađe neka organizovana instanca moći i sile, nešto kao pametna država kojoj će živi biti važniji od mrtvih. U pitanju su finese.
Zelenskom je, na primer, važno da sačuva živote svojih sunarodnika, nema zbora, ali u praktičnom smislu su mu oni korisniji kao mrtvi. Samo tako se postiže pun medijski efekat Rusa kao „brutalnog azijskog plemena”. Samo tako se drži u šahu javno mnjenje, i samo tako američki tinejdžer Sajmon ne može da jede i spava.
Hoće li neko da preseče?
Dilema koja se spominje nije nova. Kao takozvana „Solomonova presuda” ušla je u sve kulturne matrice iz Starog zaveta (Knjiga Kraljeva 1, 3:16–28). Svi je znaju, pa detalji nisu potrebni.
U jedno sunčano jutro u Jerusalimu, negde pre 3.000 godina, izvedu pred kralja Solomona dve žene u sporu oko deteta. Kako su obe tvrdile da je njihovo, Solomon je presudio da se beba, a o bebi se radilo, prepolovi i svakoj poda po deo na ime vlasništva. Onda je jedna žena rekla: „Može”; druga je vrisnula: „Dajte joj bebu”.
Tako je Solomon lako saznao koja je od njih majka – ona kojoj je život deteta važniji od roditeljskog prava. Traži se neko kao Solomon. Dovoljno jak da preseče lošu praksu, natprosečno empatičan da sačuva žive ljude. Traži se neko da s aktuelnih sukoba strgne kamuflažu bezalternativnog, herojskog i bogomdanog.
No možda nije kriva ni amoralnost velikih. Možda nas to planeta Zemlja stresa sa sebe kao vrstu, videći u kraju antropocene jedinu šansu za vlastiti opstanak.
Dakle, kriva je Zemlja zato što su civilne žrtve postale roba, materijal, sredstvo za uticaj, a ne geostrateške ambicije velikih. Ili će biti da su za takav razvoj krivi vanzemaljci iz Oblasti 51, u pustinji iznad Las Vegasa? Možda biciklisti i Jevreji?
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: Dawood Nemer/AFP
BONUS VIDEO:
