Događaj koji je izazvao veliku nevericu u našoj javnosti, gde je srpskom glumcu Milošu Bikoviću zbog optužbi Ukrajinskog ministarstva spoljnih poslova oduzeta uloga u seriji Beli lotos u produkciji HBO (HBO) uz obrazloženje da on „podržava genocid i krši međunarodno pravo”, simbolizovao je duh vremena u kome živi naše pokoljenje, ali je za neke od nas bio i sudbinski vremeplov.
Mešajući „vreme sa njegovom matematičkom progresijom” vratio sam se u doba detinjstva i rane mladosti, osećajući u nozdrvama mirise „prošlosti koja nije put koji se gubi u daljini, već ogromna livada koju zima nikada sasvim ne ošine” (Vilijem Fokner). Sa takve livade u Žarkovu, prepune života i mirisa vlažne zemlje, kao dete pamtim jedan događaj sa početka 1970-ih godina prošlog veka.
Mrak polako pada nad žarkovačkom poljanom u rano prolećno veče, a mi, deca, trčimo, sekući prohladni vazduh prepun oštrih mirisa, dok jurimo za loptom koju jedva raspoznajemo u tami. Čujem, majka me doziva sa terase iznajmljenog stana u potkrovlju: moram kući, došao je neko da me vidi. Ulazim znojav u dom, a unutra me stojeći čeka sredovečni gospodin sa ogromnom kesom. A u kesi – koja je u mojoj dečijoj predstavi postala veća i od samog čoveka koji ju je doneo – igračke i slatkiši za mene. Dok se to veče igram autićima i jedem mlečne čokoladice, čujem kako darodavac govori mom ocu: „Tebi neće biti lako tamo, ali pazite da ovo dete ne ispašta zbog toga”.
Sklapanje mozaika
Iako sam načuo da mi je otac osuđen na dve godine zatvora i da iščekuje poziv za izdržavanje kazne, mene te stvari još uvek ne pogađaju. Živim u svom dečijem svetu poljana, livada i igre. Godinama kasnije sklapam mozaik: moj otac je u Okružnom sudu, osuđen kao autor romana Crveni kralj, jer je ovom knjigom izvršio „povredu časti i ugleda naših naroda i izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju”. Sastavni deo optužnice na suđenju je bio i izveštaj SUBNOR-a o mome dedi (očevom ocu), Božidaru Boži Ivanoviću, koji je tokom Drugog svetskog rata bio kapetan (kasnije major) u JVuO kod generala Draže Mihailovića. Pošto je moj otac na početku rata imao nepune četiri godine, suđenje njemu u zrelim godinama, zbog umetničkog dela koje je napisao, bilo je zakasnelo suđenje njegovom ocu Boži, čija sudbina je nepoznata i verovatno je nestao u paklu Zelengore. Čovek koji mi je kao klincu doneo najveći poklon u životu zove se Matija i imao je sličnu sudbinu kao i moj otac – ostao je siroče dok još nije pošteno ni progovorio – jer je njegov otac Vuk Bećković, kao kraljev oficir, takođe stradao u četnicima.
Vremenom sazrevam i u istom periodu života čitam i Tikve i Crvenog kralja: prvo se čudim zbog čega je bilo ko odlučio da sankcioniše ova umetnička dela i šta je pronašao u njima za krivično gonjenje, a potom dobijam trajni lični osećaj sramote zbog gluposti i zloduha tadašnjih komunističkih komesara. Povezujem događaje: tih 1970-ih godina Broz je bio živ i država je bila jaka, zato je njeno samopouzdanje moglo da dopusti Vrhovnom sudu Srbije da oslobodi moga oca na osnovu žalbe. Matija Bećković je ono veče došao u naš dom da, u ime kolega pisaca, pokaže solidarnost i pruži podršku mome ocu. Njegovom posetom dobili su veliku i neočekivanu korist pored mene i ostali klinci sa poljane, zajedno smo jeli slatkiše bar mesec dana.
Talasi vremenske mašine nose me u „zlatne 1980-e” kada je stradao drugi pisac, takođe zbog nepoštovanja „najvećeg sina naših naroda i narodnosti” i zbog nepoštovanja tekovina NOB-a. Nije imao sreće, iako je Broz tada već bio mrtav, poljuljana država je bildovala snagu da bi prikrila unutrašnju trulež. Osudila ga je pravosnažno na godinu dana zatvora jer je „kriv što je u svojoj zbirci Vunena vremena zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u našoj zemlji”. Uzalud su ostale kolege pisci masovno protestvovali u znak podrške – Gojko Đogo je platio cenu.
Imao sam čast da u kasnijim godinama lično upoznam pesnika Đoga, na svakom susretu ovaj čovek sićušne konstitucije odisao je velikim spokojem i snagom uverenja. Pročitao sam njegove zabranjene pesme, i opet me je obuzelo čuđenje, gde je krivica u ovim stihovima?! Ponovo sam morao da crvenim zbog plitkoumnosti i kratkovidosti komunističkih komesara. Vreme je teklo pravo kao strela, dočekali smo raspad „zlatnih 1980-ih” i buđenje „demokratskog proleća”, uz čvrsto uverenje da je vreme progona umetnika daleko i nepovretno iza nas. Verovali smo da ćemo živeti u svetu bez političkih komesara!
Kultura otkazivanja
I taman kada smo poverovali da je vreme jednosmerna prava linija, događaji vezani sa suspenziju glumca Bikovića, uverili su nas da se strela vremena kreće po kružnoj putanji istorije, i tako se ciklično vraća na početak. Obrazloženje da Miloš Biković „podržava genocid i krši međunarodno pravo” – pored toga što je apsolutno neistinito – po svom zloduhu i gluposti uveliko nadmašuje sve presude nekadašnjih komunističkih komesara. Miloš Biković je Srbin pravoslavne tradicije, i nad nama je izvršeno nekoliko genocida ili pogroma u poslednjem veku – uz direktnu ili posrednu ulogu Kolektivnog zapada – koji sada pruža bezrezernu podršku Ukrajini u sukobu sa Rusijom. U samoj Ukrajini je, u režiji onih koji se danas rehabilituju, tokom istog perioda izvršen genocid i nad ruskim i nad poljskim stanovništvom. Što se tiče kršenja međunarodnog prava, da li postoji neslavniji primer od bombardovanja SR Jugoslavije tokom 1999. godine, kada se jedanaestogodišnji Miloš Biković krio po skloništima?!
Čime to glumac Miloš Biković – koji dolazi iz zaklanog i bombardovanog naroda – podržava genocid i krši međunarodno pravo?! Samo zato što je glumio u prestižnim ruskim produkcijama poput filma Sunčanica, ili zato što ima nesumnjivi ugled u Rusiji? Ako bi eventualno pokušali da razumemo Ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova – jer je njihova država trenutno u vojnom sukobu pa je na snazi ratna propaganda – kako da razumemo histerične reakcije Kolektivnog zapada? „Kako smo došli u ovu situaciju, kako nam se ovo dogodilo?”, glasi ključna poruka u remek-delu Nikite Mihalkova Sunčanica, kojom se opisuje reakcija zdravog razuma na epohu bezumlja, koja nadolazi u istoriji. Isto pitanje može postaviti i naše pokoljenje: kako se dogodilo da stavovi ratom pogođene Ukrajine postanu obavezujući putokaz zapadnih naroda? Zašto je ratna propaganda sa ukrajinskog ratišta postala mera svih stvari?
Očigledno je da je odnos prema Rusiji postao arbitar celokupne stvarnosti u zapadnom svetonazoru – strukturalno utemeljen na manihejskoj podeli „dobro protiv zla” – obogaćen patološkom straho-mržnjom. Komunistički komesari su bar imali sudske procese kojima su pokušavali da dokažu nečiju ideološku krivicu, optuženi je tada imao „predikciju nevinosti” i kakvu-takvu mogućnost da se brani. Zapadni komesari ne dozvoljavaju suđenje – oni vas preventivno isključuju – kao što se programski gasi ringla kada postoji opasnost da se pregreje. Zašto bi vam dozvolili da kreirate, da stvarate, da budete autori? Bolje da vas preventivno isključe, suspenduju, ugase, otkažu, inhibiraju. Komunistički komesari nisu zabranjivali ljude (autore), već njihova dela za koja su smatrali da su subverzivna. Zapadni komesari isključuju ljude – poput Bikovića – čak i pre nego što dođu u priliku da postanu autori. Alarmantna reč za aktivaciju procesa otkazivanja je – Rusija. Jedina? Nema drugih opasnosti?
Kako bi samo bilo naivno pomisliti da se posle Rusije završava kultura otkazivanja! Agresivni ateizam, histerični feminizam, radikalni homoseksualizam ili ofanzivni trans-dženderizam – samo su neki od plodova novog doba po kojima se mere stvari u zvaničnoj evropskoj javnosti. Svako razumno protivljenje ovim ispraznim kulturološkim invazijama preti da na čoveku koji se buni bude izvršena suspenzija iz javnog, ili čak iz svakodnevnog života. Neko gubi uloge, neko ostaje bez posla, nekom sleduje otkaz, nekog cenzurišu u javnosti, a nekome čak gase bankarske račune i platne kartice. Ne trebaju naporni i rizični sudski procesi, nisu neophona mučna utamnjenja – ne sme se dozvoliti da neko postane simbol žrtve!
Komesari novog evro-unijatskog doba jednostavno isključuju ljude kao usisivače iz struje. Ne moramo mnogo da okrećemo pogled u daljinu ili da se uspinjemo na najviši breg da bi sagledali stvarnost – dovoljno je da se blago osvrnemo prema sopstvenom dvorištu. Upravo tamo nas čeka slučaj drugog glumca: Branislav Lečić i javni, medijski linč zbog navodnog silovanja koleginice. Sama osetljivost ovakve teme zahteva od učesnika u javnom životu da govore načelno, kao i da se ne svrstavaju ni na jednu stranu, pošto je po prirodi stvari nemoguće znati istinu o ovom događaju. Ipak, mnogi su promptno nastupili protiv glumca Lečića, uključujući i veliki broj njegovih kolega. Iako je proces ispitivanja eventualne krivice od strane policije i tužilaštva još uvek bio u toku – u medijima i po pozorišno-filmskim lobijima Branislav Lečić je uveliko proglašen silovateljem.
Protiv njega su kolege-glumci izvodili čitave igrokaze i demonstrirali volju da ne nastupaju nigde sa njim u ekipi. Medijski urednici su pravili emisije u kojima je Danijela Štajnfeld proglašena žrtvom, iako su od početka bile sumnjive mnoge stvari, iz razloga što se nisu uklapale u zdrav razum. Jedan od retkih glumaca koji je zauzeo razuman stav po pitanju optužbi na račun Branislava Lečića bio je upravo Miloš Biković, čiji je stav glasio: „Poštujem pretpostavku nevinosti. Ne učestvujem u lovu na veštice. Ne stavljam se u poziciju sudije. Javnost, a samim tim i ansanbl pozorišta je uznemiren. Stoga, u želji da zaštitim predstavu koja se bavi i temom silovanja, podržao sam inicijativu da Branislav Lečić ne bude deo predstave dok se aktuelna situacija zvanično ne razreši”.
„Komedijant slučaj” (Crnjanski) spojio je vektore sudbine ova dva značajna glumca, zajedno igrajući u predstavi koja se, pored pozorišnih dasaka, odvijala i u realnom životu. Branislav Lečić je, ipak, platio visoku cenu: i pored pretpostavke nevinosti, on je ispao iz ansambla predstave. U međuvremenu, izvršena je detaljna i sveobuhvatna policijsko-ekspertska istraga, u kojoj je nedvosmisleno dokazano da je Branislav Lečić nevin, odnosno da je glumica Danijela Štajnfeld manipulisala javnošću. I onda, umesto da se kolege glumci kolektivno izvinu Lečiću i da ga vrate na prethodne pozicije – široka suspenzija je nastavljena istim intenzitetom! Režiseri i producenti nastavili su da bojkotuju glumca Lečića, i dalje je na „crnoj listi” kod kolega glumaca, i dalje skoro da nema posla. Kod njih ne vidimo ni trunke od one solidarnosti prema nevinom a prokazanom kolegi, čak ni principijelne podrške. Sasvim suprotno od primera iz doba jugo-komunizma kada su pisci, u mnogo opasnije vreme, javno pružali podršku svojim kolegama kojima se sudilo zbog ideoloških optužbi.
Asimetričan primer
Asimetričan je primer drugog glumca, za koga je – suprotno od Branislava Lečića – sudsko-tužilački dokazano da je izvršio silovanje maloletnog muškarca – zbog čega je pravosnažno osuđen na 10 meseci zatvora. Tokom suđenja optuženi glumac Goran Jevtić je suštinski priznao krivicu, negirajući nameru kao takvu, ali ne i sam događaj. I onda je, umesto prezira kolega, dobio njihovu punu podršku u javnosti! Jer biti gej-silovatelj – čak i kada obeščastite maloletnog dečaka – je totalno prihvatljivo (čak i poželjno!) u svetonazoru „holivudsko-soroševske” elite kojoj naši glumci žude da pripadaju.
Taj isti glumačko-filmski esnaf danas potuljeno ćuti kada treba bar principijelno pružiti podršku glumcu Milošu Bikoviću. Hrabrost da se oglasi i kaže nešto u odbranu suspendovanog kolege, braneći tako čitav esnaf, pokazalo je svega nekoliko kolega. Taman onoliko koliko je nekada smelo da javno podrži litije u Crnoj Gori, na kojima su se branile srpske pravoslavne svetinje. Neobična je ova proporcija: na drugoj strani ona široka masa glumaca koja je podržala kolegu Jevtića, podržala je svojevremeno i održavanje gej parade u Beogradu. Na ovih nekoliko parada „ponosa” koje su održane u našoj prestonici nismo videli ni jednu jedinu parolu podrške prognanim Srbima na Kosmetu, ali smo naizmenično viđali ukrajinske zastave.
Baš kao što smo na čelu ovih povorki redovno viđali evro-komesare, tako iste ljude nikada nismo imali prilike da vidimo da učestvuju u porodičnim šetnjama po ulicama Beograda. Samo su naivne budale, poput nas, mogle da poveruju da će padom komunizma u Srbiji, trajno prestati ideološki progon umetnika. I samo su nadobudni „slepci”, poput nas, mogli da poveruju kako više nećemo imati potrebe da se stidimo zbog gluposti i kratkovidosti bilo kog komesara. U Srbiju stiže evropsko proleće, opet se osećaju memla i ustajali zadah sa kafkijanskih procesa. Umesto reskog, prohladnog vazduha koji je strujao kroz naše detinjstvo, danas sa nozdrvama punim „belog praha” čekamo najavljenu, svetlu evropsku budućnost.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Maxim Shipenkov
BONUS VIDEO:
