Svet je konačno spreman za Marksa i marksizam, tvrdi Indipendent, „pošto je sam kapitalizam dospeo do tačke preokreta“: „Ovaj filozof je prevideo da će centralizacija dovesti do revolucije i stvoriti postkapitalističko društvo – globalizacija nas je dovela do toga.“ Čak i liberalni Njujork tajms priznaje da su njegove dijagnoze kapitalizma kao sistema koji nosi urođenu tendenciju ka samouništenju suštinski tačne
Godine 2015. reč „socijalizam“ bila je najviše pretraživan pojam na popularnom Merriam Webster’s online rečniku. Svega 16 odsto Nemaca, pokazuju prošlogodišnje ankete, smatra da je kapitalizam kao sistem prihvatljiv. Sasvim precizno: „Svega tri odsto ispitanika ima izuzetno pozitivan odnos prema kapitalizmu… dok ga u negativnom svetlu vidi čak 52 odsto“. Prema anketi instituta za istraživanja javnog mnjenja Emnid, otprilike trećina Nemaca veruje da je kapitalizam uzrok siromaštva i gladi, dok 59 odsto Nemaca, i to onih sa istoka zemlje, koji su imali prilike da iskuse „represivni socijalistički sistem“, misli da su „socijalističke ideje dobre“.
Jedno harvardsko istraživanje pokazuje da nove generacije – rođene posle 2000. godine – nisu nimalo opterećene prtljagom istorije: većina mladih odbacuje kapitalizam, a čak trećina podržava socijalizam. „To je ono što se može nazvati osvetom Karla Marksa; rehabilitacijom jednog od najuticajnijih svetskih filozofa u istoriji.“
PREDSTOJEĆA APOKALIPSA: EKONOMSKI ARMAGEDON
Čitav niz studija i knjiga, uključujući i one sa bestseler lista, danas najavljuje nastupanje epohe postkapitalizma – jasan znak da se kapitalizam, i to u svojoj neoliberalnoj fazi, nalazi u agoniji, ili barem u dubokoj krizi. „Najopasniji filozof na svetu Slavoj Žižek“, tvrdi magazin Nju ripablik, „zapravo je komunista“: „Jedno od njegovih poslednjih dela, Život u poslednjim vremenima, priziva apokaliptičko osećanje skorašnje smrti kapitalizma.“
Za slovenačkog filozofa nema nikakve sumnje da se globalni kapitalizam ubrzano približava svojoj terminalnoj krizi – „ekonomskom armagedonu“ – stvarnom „kraju (kapitalističkog) sveta“, kojeg najavljuju četiri jahača kapitalističke apokalipse. Da li je Marks zaista na putu „da postane najuticajniji mislilac XXI veka“, kao što to očekuje Fransis Vin, autor još jedne knjige o nastanku i potonjem životu Kapitala? Umesto da bude „pokopan pod ruševinama Berlinskog zida“, Karl Marks se, smatra Vin, „tek sada pojavljuje u svoj svojoj veličini i značaju“.
Pozivanje na Marksa danas je „šik među mladima, čiji su idoli Žižek i Varufakis“. Slično Žižeku, i ruski mislilac Aleksandar Dugin je već proglašen za „najopasnijeg filozofa na svetu“. Dugin je tvorac „četvrte političke teorije“, koja bi trebalo da predstavlja korak iznad liberalizma – glavne ideologije moderne – komunizma i fašizma. „Razmatrajući Duginovo mišljenje o marksizmu, koje opisuje u svojoj uticajnoj knjizi Četvrta politička teorija“, piše Konor Linč u svom tekstu posvećenom ovom ruskom filozofu, „on ga ocenjuje kao ’relevantnog u pogledu njegovog opisa liberalizma, u razotkrivanju kontradikcija kapitalizma i u njegovim kritikama buržoaskog sistema’“. „Marksisti tog neprijatelja nazivaju buržoazijom, ali ih Dugin naziva jednostavno ’liberalima’…“ Marksizam je tačan kada opisuje svog neprijatelja, zaključuje ruski mislilac: „Kritički potencijal marksizma je koristan i primenljiv, i on može biti uključen u arsenal četvrte političke teorije.“
Za liberalne protivnike marksizma, komunistička ideja je možda „šik“, ali je osuđena na jalovost unutar sveta hipertrofiranog kapitalizma koji čak i ideje i ideologije tretira kao robu: „U medijsko-robnoj klimi u kojoj plivamo, komunistička hipoteza je poput atraktivnog brenda, etiketa koja prodaje i po kojoj se njeni sledbenici izdvajaju“, piše na stranicama pariskog Filozofskog magazina francuski filozof i istoričar Marsel Goše, inače vatreni zagovornik liberalne demokratije. Savremeni kapitalistički model, kako priznaje i Goše, nalazi se u krizi, ali njega je dozvoljeno i moguće menjati samo unutar postojećeg liberalno-demokratskog sistema. Upravo tu mogućnost je kategorički odbacivao Marks: svet kapitalizma i buržoaskih vrednosti neopozivo je osuđen na uništenje, i to putem socijalne revolucije. Kapitalizam je proizveo doslovno sve, pa čak i sopstvene grobare.
OTVORENA, BEZOBRAZNA, DIREKTNA EKSPLOATACIJA
Šta je to što ideje nemačkog filozofa čini toliko aktuelnim i relevantnim i danas, ravno dva stoleća posle njegovog rođenja? Sudeći po medijima, bauk komunizma danas ponovo kruži Evropom i svetom. Pamflet pod naslovom Komunistički manifest (koga potpisuju Marks i Engles, inače najviše štampana knjiga na svetu posle Biblije), prvi put je objavljen 14. februara revolucionarne 1848. godine u Londonu.
Čitajući danas Komunistički manifest, teško je poreći da su Marksove kritike kapitalizma precizne i razorne, a da nemački filozof, kako primećuje Stjuart Džefri, zapravo opisuje svet u kome živimo: „Buržoazija ne može da postoji a da neprekidno ne revolucioniše oruđa za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje, pa dakle i celokupne društvene odnose…“ Za razliku od svih ranijih, „buržoaska epoha se odlikuje neprekidnim prevratima u proizvodnji, neprekidnim rušenjem svih društvenih odnosa, večnom nesigurnošću i kretanjem. Ona rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa svima starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate, svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da očvrsnu. Sve što je staleško i ustajalo isparava, sve što je sveto skrnavi ce…“
U „zasluge“ buržoazije, smatra nemački filozof, „spada i to što je sa svih dotadašnjih dostojanstvenih profesija, na koje ce gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike“, „rastvarajući lično dostojanstvo u prometnoj vrednosti“ i „na mesto svih priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine“. Kapitalistički sistem neprekidno povećava društvene nejednakosti i zakonomerno vodi ka sve neravnomernijoj raspodeli društvenog bogatstva, tvrdio je Marks, predviđajući „pauperizaciju“ radnika, koja ga, naporedo „s napretkom industrije“, „srozava sve dublje ispod uslova svoje sopstvene klase“.
Drugim rečima, buržoazija je svaki društveni odnos pretvorila u „otvorenu, bezobraznu, direktnu, suvoparnu eksploataciju“.
BURŽOAZIJA JE SPOSOBNA DA RAZARA, A NE DA VLADA
U svojoj knjizi o Marksu objavljenoj 1980. filozof Piter Singer navedena previđanja o pauperizaciji radnika, stagnaciji radničkih nadnica i neprekidnom uvećanju prihoda vlasnika proglašava za „očigledno pogrešna“ – „toliko očigledno pogrešna“ da ih je nemoguće braniti. Singerova knjiga objavljena je 1980. godine – na samom kraju perioda u kome je visoka stopa rasta u razvijenim kapitalističkim zemljama Zapada bila praćena povećanjem prihoda. On je trajao ukupno tri decenije, od 1945. do 1975. godine.
Kako primećuje Tomas Piketi u svojoj knjizi Kapital u XXI veku, sada se ispostavlja da je Marks bio u pravu: „Veoma visok nivo privatnog bogatstva koji je stečen od 80-ih do 90-ih u dobrostojećim zemljama Evrope i u Japanu zapravo direktno sledi Marksovu logiku.“ Ovih trideset godina predstavljale su neku vrstu anomalije, da bismo se potom vratili u uobičajeni poredak stvari. Od tada do danas se do neslućenih granica uvećava razlika između dohotka radnika i vlasnika, nadnice se vraćaju na nivo izdržljivosti, a stope profita neprekidno opadaju. Upravo je to predviđao Marks, predskazujući kolaps kapitalizma, kapitalističku apokalipsu o kojoj govori Žižek.
Era sveopšteg blagostanja koju su obećavali liberalni ekonomisti – epoha „u kojoj će pretežnu većinu stanovnika činiti milijarderi“ – nije nastupila i po svoj prilici nikad neće nastupiti. Da li to znači da je Marks bio u pravu i u pogledu svoje prognoze o neminovnosti revolucionarnih prevrata na planeti? Buržoazija je sposobna da razara, tvrdi Marks, ali nije sposobna da vlada:
„Time jasno izlazi na videlo da je buržoazija nesposobna da još duže ostane vladajuća klasa društva“, zaključuje nemački mislilac u Komunističkom manifestu, „i da životne uslove svoje klase nametne društvu kao regulatorni zakon. Ona postaje nesposobna da vlada, jer je nesposobna da svom robu osigura egzistenciju u samom njegovom ropstvu, jer je prisiljena da ga sroza u položaj u kome mora da ga hrani, umesto da on nju hrani. A društvo ne može više da živi pod njom, to jest njen život ce više ne podnosi sa društvom.“
TRIJUMF I KOLAPS, USPON I PAD LIBERALIZMA
Krajem 80-ih, sa kolapsom komunizma, činilo se da je Marks konačno diskreditovan kao filozof. Istorija se, sudeći prema tada pomodnom misliocu Frensisu Fukujami, završila, i to planetarnom pobedom liberalnog kapitalizma. Nastupio je „kraj istorije“. Američka imperija, kao predvodnik takvog, liberalnog i kapitalističkog Zapada, izvojevala je najveću pobedu u svojoj istoriji. Komunizam je sišao sa istorijske scene. Liberalizam je postao praktično jedina svetska ideologija. Marks je mogao da počiva u miru „pod ruševinama Berlinskog zida“.
Pad Berlinskog zida svakako je označio kraj jedne istorijske epohe. Međutim, prema misliocu Imanuelu Valerštajnu, godine 1989. nije došlo samo do poraza Sovjetskog Saveza, već se time okončao i jedan mnogo krupniji istorijski ciklus, jedna politička i kulturna era: ona koji je započela 1789, sa Francuskom revolucijom, a taj period od 1789. do 1989. zapravo označava „period trijumfa i kolapsa, uspona i pada liberalizma kao globalne ideologije“.
Bila je to „era spektakularnih tehnoloških dostignuća – u kojoj je većina ljudi slogane Francuske revolucije doživela kao refleksiju neizbežne istorijske istine koja se mora ostvariti sada, u bliskoj budućnosti“ (I. Valerštajn: Šta posle liberalizma?).
Pad istočnog, komunističkog bloka, kako primećuje Slobodan Reljić, „samo je prikrio dramatične promene u kapitalizmu koje su nepovratno promenile njegov karakter“. Neke od njih zaslužuju posebnu pažnju: preduzetnici su se pretvorili u „dokoličarsku klasu“, a „kapitalističko preduzeće je izgubilo svoju elastičnu i prilagodljivu formu“ i hijerarhizovalo se u korporacije. Proizvodnjom upravljaju „menadžerske (birokratsko-tehnokratske) strukture koje su frustrirane razdvojenošću od vlasništva; najveći poslodavac u kapitalističkim društvima je postala država, to jest vojni kompleks; iako se nikad nije više govorilo o slobodnom tržištu, monopol nikad nije bio neprobojniji“ (S. Reljić: Sumrak liberalne ideologije).
VRLI NOVI SVET POSTLIBERALIZMA
Postliberalno društvo koje je tako nastalo strogo je podeljeno na izrazitu manjinu bogatih i superbogatih i ogromnu većinu siromašnih: na malobrojnu elitu i na prezreni plebs, koji je Marks nazivao radničkom klasom. Prošle godine u Davosu, na najvećem svetskom okupljanju liberalnih elita, iznet je sledeći podatak: da svega osmoro pojedinaca raspolaže sa bogatstvom od 426 milijardi dolara, baš kao i 3,6 milijardi najsiromašnijih na planeti. Ovakva nejednakost nikad nije bila viđena u istoriji.
„Vrhunac te geokulture“ o kojoj govori Valerštajn, dodaje Reljić, predstavljao je „period američke dominacije od 1945. do 1968. Tada je ona sve svoje (anti)vrednosti izvela do kraja i pokazala ih i u najogoljenijem i najglamuroznijem obliku. Svet je kao nikad bio ’jedinstven’ u planetarnom političko-ekonomskom šouu, imperijalna kontrola je bila i meka i totalna, sredstva nenasilna ali efikasna.“
U stvari, kako primećuje Dugin, trijumf liberalizma doveo je do jednog paradoksalnog i neočekivanog ishoda. Liberalizam nije postao jedina važeća politička ideologija, već je, eliminišući sve svoje konkurente (konzervativizam, fašizam i komunizam), u samom trenutku pobede „odmah mutirao u svakodnevicu, trošadžijstvo, individualizam, postmodernistički stil fragmentisanog subpolitičkog bitka. Politika je postala biopolitika, prešla je na individualni i podindividualni stupanj. Ispostavilo se da su pozornicu napustile ne samo poražene političke ideologije, nego i politika kao takva, uključujući i liberalnu“ (A. Dugin: Četvrta politička teorija). To je „vrli novi svet“ postliberalizma u kome danas živimo: deprimirajuća i ogoljena stvarnost postmoderne, lišene „velikih narativa“.
POVRATAK VELIKE DEPRESIJE
Pre deset godina Zapad i veći deo sveta potresla je velika ekonomska kriza, koja se po svom obimu i dubini može meriti jedino s Velikom depresijom iz 1929. Ovaj potres pogodio je najveći deo populacije, proizveo duboke socijalne traume, zauvek uništio osećaj sigurnosti i razvejao mit o materijalnom prosperitetu na Zapadu. Otada do danas, primećuje Martin Žak u svom osvrtu za britanski Gardijan, „zapadna ekonomija nastavlja da stagnira. Uskoro će se navršiti prva decenija izgubljenog rasta, a stagnaciji se ne nazire kraj“ (M. Žak: Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike). Od tog trenutka, liberalni kapitalizam prestao je da bude prosperitetan i uspešan. Kriza je u međuvremenu postala i politička, a njen važan simptom je „gubitak vere u kompetentnost pripadnika političke elite“. Neposredna posledica toga je pojava „populizma“, kao još nejasnog i nedovoljno artikulisanog „pokreta za promenu“ i „početka nečeg novog“. Krizi koja je dovela do eksplozije 2008. još se ne nazire kraj.
„Koreni te krize“, prema ovom analitičaru, „nalaze se u samoj srži neoliberalnog projekta započetog 70-ih godina usponom Ronalda Regana i Margaret Tačer i neoliberalnim idejama o globalnom tržištu“. Ovaj „sramni tačeristički neoliberalizam“ (prema izrazu belgijskog mislioca Roberta Stojkersa) odgovoran je za uklanjanje svih državnih regulativa i za „ogroman rast (društvene) nejednakosti“, a upravo tu leži i „glavni izvor političkog nezadovoljstva koje je preplavilo Zapad“.
Apologeti kapitalizma tvrde da se ovaj sistem i do sada suočavao s krizama, ali da ih je on svaki put, i to „nekim čudom“, uspevao da preživi (takozvana kreativna destrukcija kapitalizma). Teza da kapitalizam neprekidno producira nove krize zapravo pripada Marksu, kao i uvid da ih je kapitalizam do sada rešavao stalnom ekspanzijom i osvajanjem novih tržišta, dakle pljačkom, „ognjem i mačem“ – u čemu nema ničeg čudesnog. Ova mogućnost mu je danas zatvorena, pošto je ekspanzija stigla do svog kraja. Kapitalistički sistem je u međuvremenu postao globalan.
SAMRTNI HROPAC
Svetski finansijski sistem nikad se nije oporavio od kolapsa iz 2008. U stvari, ovaj sistem je i dalje „preteći nestabilan“, tvrdi Vilijam Vajt, predsednik posmatračkog komiteta Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a trenutna „situacija je još gora nego uoči svetske ekonomske krize 2007. godine“. Vajt upozorava da „dugovi (privatni i državni) u poslednjih osam godina nastavljaju da rastu“, dosežući do sada „neviđene razmere“, i da „svet čeka lavina bankrotstava, koja će predstavljati pravi ispit čvrstine socijalne i političke stabilnosti“. Prema londonskom Telegrafu, Vajtova sumorna predviđanja imaju posebnu težinu, „pošto je on jedan od malobrojnih predstavnika ’centralnog bankarskog bratstva’, koji je u periodu 2005–2008. godine jasno i glasno govorio o mogućem krahu zapadnog finansijskog sistema“. Postoje, ukratko, samo dva moguća scenarija za budućnost: ili novi kolaps finansijskog i ekonomskog sistema, ili takozvana sekularna stagnacija – dugotrajni period opadanja, koji podrazumeva osiromašenje najvećeg dela populacije na Zapadu, sve do nivoa nepodnošljivosti.
Da li je (neoliberalni) kapitalizam uopšte efikasan društveni sistem? Tokom 80-ih, takav prigovor je upućivan njegovom glavnom konkurentu: socijalizmu, koji je razvijan u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, u Kini, na Kubi, u Jugoslaviji, u pojedinim zemljama Bliskog istoka… Uspon neoliberalizma (bilo u formi tačerizma ili „reganomike“) započeo je obećanjem sveopšteg prosperiteta – „plime koja će podići sve čamce“. To se nikad nije dogodilo. Statistički podaci su neumoljivi. Epoha blagostanja na Zapadu, koja počinje posle Drugog svetskog rata, praćena rastom životnog standarda i realnog dohotka, okončava se približno ranih 70-ih. Sasvim precizno: od 1972. do 2013. godine realni dohodak neprekidno opada, dok samo 10 odsto najbogatijih ostvaruje stalni rast. Na samom vrhu piramide stoji manjina koja prisvaja sve veći i veći deo društvenog bogatstva: „Srednji realni dohodak zaposlenog muškarca sa punim radnim vremenom u SAD danas je niži nego pre četiri decenije, a dohodak 90 odsto stanovništva stagnira već 30 godina“ (M. Žak). Prema podacima koje iznosi Njujork tajms, gornji jedan procenat stanovništva tokom mandata predsednika Klintona prisvajao je „samo“ 45 odsto rasta bruto društvenog proizvoda u SAD, da bi se 2010. ovaj udeo popeo na neverovatnih 93 odsto. Opstajanje takvog sistema, drugim rečima, garantuje osiromašenje najvećem delu stanovništva.
Martin Žak iz toga izvlači nedvosmislen zaključak: „Neoliberalna revolucija vratila je Zapad u svet beskrajne krize, što je poslednji put viđeno 30-ih godina prošlog veka. Većina ljudi na Zapadu više ne veruje da će njihova deca živeti bolje. S druge strane, oni koji su se u eri neoliberalizma našli na gubitničkoj strani, više nisu spremni da se mire sa sudbinom – njihov revolt je sve snažniji.“ Još jasnije: „Svedoci smo kraja liberalne ere. Ona još nije mrtva, ali je njen samrtni hropac već počeo“ (M. Žak).
ZNACI KRAJA JEDNE EPOHE
Već negde oko 2008. godine era (neo)liberalne hegemonije bila je na svom izmaku. U narednih deset godina uslediće dramatične promene, ne samo u zemljama Zapada, već i u međunarodnim odnosima, na geopolitičkoj mapi sveta, na kojoj se neke sile uzdižu, a druge nepovratno tonu. Svet budućnosti, to je sada očigledno, biće multipolaran. Još 2007. godine ruski predsednik Putin održao je svoj čuveni govor na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, u kome je odbacio svetski poredak pod dominacijom „jednog suverena i jednog gospodara“. Novi centar sveta nezadrživo se premešta u Aziju, na Istok. Rusija će u toj dramatičnoj i bolnoj promeni, kako će se ubrzo pokazati, odigrati presudnu ulogu. Putinov govor predstavljao je politički program za narednu deceniju.
Narodna Republika Kina je danas socijalistička zemlja sa liberalnom ekonomijom čije se rukovodstvo poziva na marksističko nasleđe i u kojoj „vidljiva ruka države“ (i Partije) suvereno vlada „nevidljivom rukom tržišta“. Kineski i panevroazijski projekat „Pojas – put“ je mnogo više od mreže saobraćajnih koridora trasiranih širom evroazijskog kontinenta. Prema ruskom sinologu Vladimiru Maljavinu, ovde je reč o stvaranju „novog globalnog lika Evroazije“ i o ključnom događaju za stoleće koje će počivati na multipolarnosti.
Finansirajući infrastrukturni razvoj u Aziji, Africi ili Evropi, primećuje kanadski profesor Džeremi Paltil, Kina se otvoreno suprotstavlja neoliberalnom modelu i odlučno doprinosi multipolarnosti: „Može se reći da se ovde razvija sve veća konkurencija između ’Vašingtonskog konsenzusa’ neoliberalnog razvoja predvođenog privatnim i korporativnim kompanijama s jedne strane, i kineske vizije razvoja tržišta predvođenog državom… To je dosledna i koherentna vizija, u kojoj kineski novac može da obezbedi stimulans koji sprečava korozivni efekat Zapada, odnosno sve vrste aktivizma civilnog društva koje su rezultirale nizom obojenih revolucija“.
Naredna etapa podjednako je predvidljiva i neminovna: kraj epohe u kojoj je dolar predstavljao svetsku valutu. Na njegovo mesto stupaju valute poput juana, podržane zlatnom podlogom. Petrodolar nije samo simbol zapadne, američke hegemonije, već i mehanizam finansijske, oligarhijske vladavine svetom. Posle poraza u Siriji, nazire se kraj epohe američke i zapadne hegemonije na Bliskom istoku. Dominantnu ulogu na Bliskom istoku preuzimaju Rusija, Iran i Kina. To je tektonska promena, suštinski preokret u ravnoteži moći na geopolitičkoj mapi sveta. I to spada u simptome kraja jedne epohe.
Sve u svemu, jedna epoha istorije sveta neopozivo je završena.Biće potrebno vreme da se to shvati i na Zapadu.
UNUTRAŠNjI RASPAD ZAPADA I „ISTERNIZACIJA“
Kako upozorava profesor savremene istorije na Oksfordu Dijego Rubio, „zapadne demokratije suočavaju se s novom pretnjom: pesimizmom“. „Ovo zlokobno osećanje pada ne samo da utiče na naše ekonomije i individualno ponašanje… nego dovodi i do neviđenih političkih posledica“. Izraz te duboke krize je i pojava trampizma u SAD, kao i Bregzit, koji označava početak očigledno dugotrajne dezintegracije Evropske unije.
Na delu je „unutrašnji raspad Zapada“, koga ubrzava Velika kriza iz 2008. Engleski politički mislilac Džon Grej izrekao je konstataciju koja bi do pre samo desetak godina zvučala kao najcrnja jeres: „Karl Marks možda nije bio u pravu u vezi sa komunizmom, ali je bio u pravu u pogledu kapitalizma… Kao neželjeni efekat finansijske krize, sve više ljudi počinje da shvata da je Karl Marks bio u pravu. Veliki nemački filozof iz XIX veka … verovao je da je kapitalizam suštinski nestabilan“ i da u sebi nosi „urođenu tendenciju ka samouništenju“.
Marks je kapitalizam shvatao kao „proces kreativnog uništenja“, kao „permanentnu revoluciju kapitalizma“, koja transformiše i uništava sve što dotakne. „Problem je u tome“, tvrdi engleski mislilac, što je „permanentna revolucija kapitalizma“ uništila i „način života od kojeg je kapitalizam u prošlosti zavisio“ – socijalnu bazu samog kapitalizma: način života srednje klase. Kao što je predviđao nemački filozof, građanski svet je konačno uništen. Ali njega nije ubio komunizam, to je učinio sam kapitalizam.
Tokom XIX i XX stoleća Zapad je od „ostatka sveta“ zahtevao bezuslovnu modernizaciju, a između nje i ultimativne vesternizacije (pozapadnjačenja) stajao je nedvosmislen znak jednakosti. Modernizovati se značilo je preuzeti „zapadne vrednosti“, njegove političke, ideološke, socijalne i ekonomske modele.
Propast kapitalizma i sumrak Zapada su dva očigledno duboko povezana procesa. Na sličan način kao i kapitalizam (u svojoj neoliberalnoj fazi), i Zapad je počinio samoubistvo. Ironijom istorije, krajem druge decenije XXI veka modernizacija više ne znači vesternizaciju, nego „isternizaciju“ – easternisation, „poistočenje“.
