Sjedinjene Države, obuzete oblikovanjem novog sveta, aktivne su na pet ratnih teatara: američkom, ruskom, evropskom, kineskom i bliskoistočnom. Na američkom se vodi ideološki rat za kapitalizam i transindustrijsko društvo. Glavne tačke sukoba su Kongres (američka plutokratija), Bela kuća (predstavnik i neposredni izvršilac američke plutokratije) i mediji (ideološka komisija Britanske imperije). Kineski ratni teatar je najmirniji, premda carinski rat koji su otpočele SAD protiv Kine najavljuje nove zaplete. Pokušaji Vašingtona da omete saradnju Pekinga i Moskve nisu uspeli. Kina, po prirodi neutralna sila (ne koristi pravo veta u Savetu bezbednosti UN), istovremeno izbegava sukob sa Rusijom i priželjkuje tržište SAD, od koga zavisi ekonomski i tehnološki. U slučaju da Kina kapitulira, svetska trgovina teći će preko Pacifika i Atlantika a nestabilni Bliski istok izgubiće raniji značaj.
BLISKOISTOČNO RATIŠTE
Na Bliskom istoku najvažnija bitka vodi se u Siriji, preko koje Pentagon pokušava da otvori prolaze ka Kavkazu i centralnoj Aziji. Dosadašnji uspesi Kremlja na Krimu i u Siriji dali su značajnu operativnu i moralnu snagu ruskoj vojsci. Ipak, Kremlj još uvek nije uspeo da svoje taktičke i diplomatsku uspehe pretoči u stratešku inicijativu. To će se desiti pošto bude oslobođena Sirija ili Ukrajina. Pentagon procenjuje da je ruska vojska, u pogledu logistike, u slabijem položaju od njegovih snaga i računa da može brzo da poveća borbenu moć u Siriji. Zato su SAD privremeno odustale od najavljivanog povlačenja ne bi li preokrenule situaciju u svoju korist a onda, uz pomoć koalicije arapskih zemalja, zadržale Siriju. Određeni atlantski krugovi misle da mogu istovremeno da dovedu nove snage u Siriju, aktiviraju sukob između Jermenije i Azerbejdžana, svrgnu Erdogana, aktiviraju islamiste u srednjoj Aziji, izbace Rusiju iz SVIFT-a, organizuju sabotaže i terorističke napade širom Rusije, aktiviraju ukrajinski front i konačno potisnu Rusiju s Bliskog istoka. Potom bi usledila smena u Kremlju i dolazak novog Gorbačova. A zar sve to nije do sada iskušano više puta u poslednjih dvadesetak godina?
U slučaju neuspeha u Siriji, Bela kuća bi mogla da ponudi podelu sfera uticaja između Rusije, Irana i Izraela. Iran bi dobio izvore nafte i gasa pod kontrolom šiita u Persijskom zalivu a zauzvrat bi normalizovao odnose s Izraelom, pristao na posebne uslove eksploatacije osvojenih naftnih izvora u vremenski ograničenom periodu (njih bi ratno vazduhoplovstvo Izraela i SAD prethodno potpuno razorile) i odustao od ranijih sporazuma s EU. Izrael bi dobio najčvršće garancije bezbednosti i u novonastalim okolnostima bi podstakao preseljavanja dela nejevrejskog stanovništva iz Izraela (nedavno je ustavom utvrđeno da je Izrael država Jevreja). Rusija bi dobila koncesije na Balkanu, Mediteranu, Konstantinopolj (ulazak srpskih i ruskih [čečenskih] jedinica i rešenje pitanja Svete Sofije i Fanara), i protektorat nad Kurdistanom. Ostvarenje ovog plana započelo bi obaranjem naslednog princa Saudijske Arabije,[1] ustankom Husita i Kurda, uklanjanjem Erdogana i dovođenjem Gulena na čelo Turske. Ovaj razvoj događaja pogodovao bi SAD i Izraelu, dok bi Japan, Kina i EU bili na gubitku. Utoliko pre što bi za 15-20 godina u novom ciklusu geopolitičkih nadigravanja SAD bile jače nego danas.
EVROPSKI TEATAR
Razvoj prilika u Siriji i ranjivost američke flote (nova raketna oružja) obesnažuje napore SAD da zapletima u Ukrajini i na Korejskom poluostrvu osujete plan da se robe iz Kine (fabrika sveta) izvoze preko Rusije (tranzit i vojna zaštita) u Evropu (tehnologije i tržište). Pošto Obama nije uspeo da osujeti plan uspostavljanja tehnološkog, trgovinskog i vojnog jezgra Evroazije razbijanjem Sirije i Irana, Tramp se okrenuo Evropi. Američkom Kongresu i Beloj kući ostaje da prinude Nemce da odustanu od saradnje s Rusijom i Kinom, čemu mogu poslužiti unutrašnje evropske protivrečnosti (istok-zapad, sever-jug), ali i sve veći broj imigranata. Osim toga, Nemačka i Francuska najavljuju prestanak finansiranja istočnoevropskih članica, što podstiče raskol EU, te u Parizu i Berlinu razmišljaju o formiranju jezgra zapadnoevropskih zemalja izvan koga bi se nalazila kolonijalna periferija – istočnoevropske članice EU.
Sve izvesniji nemiri u EU dovešće do krize evropskih država, siromašenja stanovništva i oživljavanja brojnih žarišta (poput Kosova), širom kontinenta. Odjednom će granice, do juče nevažne, postati uzrok sukoba. Budući da je središte rusofobije u sanitarnom kordonu (Baltik, Poljska, Hrvatska), SAD će u tim zemljama imati čvrstog zagovornika sankcija protiv Rusije, o čemu svedoči i povećanje američkog vojnog prisustva u ovim zemljama. Potezi Pentagona ubrzaće dovođenje na najviši nivo ruskih ekspedicionih snaga i njihovo raspoređivanje na zapadnom frontu (Baltik, Ukrajina). O tome svedoče i manevri Vostok 2018.
U ratu za Evropu Rusiji odgovara samo pobeda, Americi pobeda i nerešen ishod. Ako „luda kćerka Evrope“ rastroji EU i osujeti njen savez s Rusijom i Kinom, Kremlj bi počeo da gradi prelazno rešenje (ne previše povoljno) tako što bi zauzeo veći deo država nastalih raspadom SSSR-a, Bliski istok i istočnu Evropu.
RUSOFOBIJA I RAT AMERIČKIH ELITA
Bilo koja spoljnopolitička odluka Kongresa ili Bele kuće danas ne jamči pobedu SAD. Osim odstupanja Rusije (pobeda SAD) i pobede Rusije (poraz SAD) moguć je i treći scenario, kome teže malobrojni ruski i američki elitni klubovi: sporazum i saradnja SAD i Rusije. Otuda zajednički pokušaj Bele kuće i Kremlja da udruže snage i što pre sruše institute starog poretka.
Sam nagoveštaj tog saveza, naizgled ograničen na jedan zadatak, doveo je do pokretanja istrage u SAD o ruskom mešanju u američke izbore 2016, kasnije i britansko raspirivanje optužbi 2018. da je Kremlj naredio trovanje bivšeg ruskog oficira (afera Skripalj). Obe afere, pokrenute različitim povodom, imaju isti zadatak: da saseku svaku raspravu u SAD o novim putevima američko-ruske saradnje (Trampov pokret) širenjem rusofobije.
Naime, ruska zavera kakva se ispoveda danas u SAD i Velikoj Britaniji, rezultat je rusofobije koju su na američki kontinent prenele evropske kolonijalne sile i kolonisti. Kasnije, ona je finim kulturnim radom utkana u američki politički obrazac i u drugoj polovini HH stoleća potpuno je prožela američke elite. Danas se jedan deo Amerike, suočen s propašću evropskog kolonijalizma, u iznudici, prisetio davnih dana kada su SAD bile daleko od evropskih pizmi i u prijateljskim odnosima s Rusijom. I kako vreme prolazi Amerika sve više uviđa, mada glasno ne zbori, da je u HH stoleću vodila tuđe ratove.
Američki građanski rat (1861-1864) imao je obeležja svetskog rata, kao i današnji Trampov. Savez Severa s Rusijom doprineo je njegovoj pobedi nad Konfederacijom koja se oslanjala na Englesku i Francusku, čime je osujećen pokušaj podele SAD. Saradnja SAD i Rusije bila je na vrhuncu u vreme Linkolna, kada je ambasador SAD u Rusiji K. Klej pregovarao o savezu između SAD i Rusije. Harpers Vikli je oktobra 1863. pisao da bi savez Rusije i SAD razvejao strah obe zemlje od inostranog mešanja i pružio im veću sigurnost i način da izbegnu rat.[2] Njime bi evropski poredak sila nakon Bečkog kongresa bio doveden u pitanje. U periodu između 1763. i 1815. na uspostavljanje rusko-američkih veza blagotvoran uticaj imala je saradnja američkog naučnika i pisca Deklaracije o nezavisnosti Bendžamina Frenklina s Ruskom akademijom nauka i Američkim filosofskim društvom. Krimski rat (1853-56) ojačao je nastojanje da se formira američko-ruski savez, a američka javnost tada je bila na strani Rusije.
U vreme građanskog rata, car Aleksandar II je u jednom momentu napomenuo da bi priznanje nezavisnosti Konfederacije od strane Francuske i Velike Britanije smatrao za casus belli. Ruska flota uplovila je u vode SAD 24.9.1863. istovremeno i na atlantskoj i na pacifičkoj strani i zadržala se do aprila 1864. Neki od tih borodova plovili su i rekom Potomak.[3] Američki predsednik Linkoln ubijen je aprila 1865. a godinu dana kasnije izvršen je atentat na cara Aleksandra II. Prodaja Aljaske, o kojoj se pregovaralo od ranije, okončana je 1867. Uprkos porazima, Britanija je učvrstila svoj položaj u Kanadi, a nakon ubistva Aleksandra II (1881) pokušaj da SAD i Rusija uspostave saradnju zadugo je skinut s dnevnog reda.
Danas, nakon izbora Trampa za predsednika, Kisindžer uzaludno obilazi Vašington u nadi da će naći desetak razboritih i mudrih ljudi, spremnih i sposobnih da ga razumeju. Ali dok prati rad Majkla Pompea i Niki Hejli verovatno uviđa da bi ga ponajbolje razumeli Sergej Lavrov i Vasilij Nebenzija, njegovi glavni protivnici. Svet se promenio i Henrijevi savrmenici Mao, Brežnjev, Nikson, Gromiko i mnogi drugi odavno su prošli. Osim toga u Vašingtonu danas nema novih ideja koje nisu isprobane, osim jedne – da se bace atomske bombe na Rusiju. I to je sve. Jedino što ostaje zagovornicima američkog suprematizma jeste munjevita smena u Kremlju. Ali taj plan iz dana u dan gubi izglede. Čak i ako bi danas na čelo Rusije došao slab vladar, pre ili kasnije on bi se suočio s direktnim napadom evroatlantskog sveta i posegnuo bi za brzim raketama. Sa svoje slabosti. Čovečanstvo danas živi između izjave Putina da svet bez Rusije nema smisla i izazivačkog ponašanja Pentagona i Forin ofisa.
Pred Rusijom i Amerikom je teška bitka protiv instituta starog poretka nakon koje će biti moguć novi savez dve velike sile. U prvom talasu promena pod Trampom, na ključna mesta u Beloj kući došli su politički predstavnici, poput Benona, koji istovremeno gaje rusofobiju i želju da se moć Kremlja obuzda bez opasnih sukoba (nuklearni rat). U sledećem talasu promena na čelu američke plutokratije ili će doći do daljeg širenja rusofobije ili do učvršćivanja američkih patriota opreznih prema Kremlju i istovremeno sklonijih pregovorima nego ratu.
Skoro sto godina nakon američkog građanskog rata Staljin je na Jalti, veli anegdota, šaljivo obećao da SSSR neće tražiti pripajanje Aljaske, i tako nagovestio saradnju dveju država. Čerčilov govor u Fultonu bio je uvod u rusko-američki sukob od koga već sedamdeset godina čitav svet trpi posledice a jedna grupa vizionara i državnika izvlači velike dividende. Možda je dobro što se danas bitka za razumniji i predvidiviji svet vodi u Moskvi, ali ne razvojem novih oružja i jeftine masovne proizvodnje, već dosezanjem novih horizonata ljudskog društva. Cilj evroatlantskog sveta jasno je obznanjen: uništenje Rusije i podela plena. Kremlj za sada ne poteže najmoćnije, apsolutno oružje za rešavajuću bitku koje mu je na raspolaganju – Rusiju. Sve dok ne obznani ciljeve koje je pred njega postavila Rusija, pobeđivaće predstavnici starog poretka, a gubiti Amerikanci, Rusi i veći deo sveta.
Naslovna fotografija: Prizor građanskog rata, (otp. 1861-1866), Vinslou Homer
UPUTNICE
[1] Američki predsednik Tramp javno je kazao da saudijski kralj bez SAD ne bi opstao ni dve sedmice na prestolu. 3.10. 18. Al Džazira, Balkan http://balkans.aljazeera.net/vijesti/trump-saudijski-kralj-bez-sad-ne-bi-opstao-ni-dvije-sedmice
[2] George, K. 1992. The US Russian Entente That Saved – The Union. Executive intelligence review, 1992 g., preštampano iz časopisa The Campaigner, 1978 g.
[3] George, K. 1992. The US Russian Entente That Saved – The Union. Executive intelligence review, 1992 g., preštampano iz časopisa The Campaigner, 1978 g.
