U Sarajevu je letos na Sarajevo film festivalu izbila bura negodovanja zbog prikazivanja isečka iz filma „Heroji Halijarda” beogradskog reditelja Radoša Bajića, koju bi teško shvatio neko ko ne poznaje širi politički kontekst ovog podneblja. Povod je ovaj Bajićev film, ali nije baš ni film, nego tek trejler još nemontiranog filma. Međutim, povod nije ni u tih nekoliko scena u tri minuta. Nije ni ovaj autor brojnih serija i filmova popularnih u regionu. I taman pomislite da je još jedino preostalo da je povod tema filma, ali reč je o spasavanju pilota, i to američkih, od potere nacista, pa ni to ne bi smelo da zasmeta bošnjačkom Sarajevu. Pa koji im je onda đavo, odnosno šejtan? Šta je pravi povod tolike dreke? Problem su general Draža i četnici!
I bez filmovane četničke operacije „Halijard” na spasavanju savezničkih padobranaca od nacista, istorija 20. veka o Draži Mihailoviću piše kao o „prvom gerilcu u okupiranoj Evropi”. Prvom, zato što su Titovi partizani – zbog pakta Molotov–Ribentrop – kasnili u NOB-u. Pukovnik Draža Mihailović je imao i legitimitet komandanta kraljevske vojske u otadžbini, potpisan od izbegličke vlade u Londonu. Posle rata je ne samo zbog operacije „Halijard” dobio priznanja lidera savezničkih država. U čemu je onda problem sa Dražom i četnicima?
Amnezija Bošnjaka
Početkom rata, četnici i partizani u Srbiji su se udruženim snagama uspešno borili protiv okupatora, kao ideološki levo i desno krilo antifašističkog pokreta, a slično je bilo i u drugim evropskim zemljama. Tito je bio taj koji je istupio iz saveza sa Dražom, te su partizani i četnici postali konkurentske formacije na istom zadatku, a razlazu je verovatno kumovalo i to što je Tita podržavala komunistička Rusija, a Dražu zapadni saveznici. Prelomila je Čerčilova pragmatična odluka da krajem rata pomoć preusmeri ka partizanima kao brojnijim i ofanzivnijim u borbi protiv okupatora, dok je Draža bio suzdržaniji zbog poznate odluke Vermahta da za jednog ubijenog Nemca strelja 100 Srba. Tako su se na kraju rata četnici našli na strani poraženih. Posle rata, odlukom komunističkog suda, Draža Mihailović je streljan. Šarl de Gol je tražio amnestiju za Dražu, a Truman ga je posthumno odlikovao.
Da bi diskreditovao konkurentsku četničku antifašističku vojsku, Tito je propagandno izjednačio četnike sa ustašama, antifašiste sa fašistima. Predimenzionirana je saradnja četnika sa Nemcima, kao da ni Titovi emisari nisu pregovarali sa okupacionom komandom. Isticani su zločini četnika, kao da ih i partizani nisu činili. Lažna simetrija ustaše-četnici posebno je negovana u BiH i evo održava se do danas kod Bošnjaka. Ima i zašto! U socijalističkoj BiH govorilo se „izrodi hrvatskog naroda su bili – ustaše, a srpskog – četnici”. Izrodi muslimanskog naroda se nisu pominjali, pa je nekako ispadalo da su oni bili sve sami prvoborci partizani. Istina je, međutim, da su se, izuzev istaknutih predratnih komunista, studenata Beogradskog univerziteta, masovnije priključili tek krajem rata, delom i prisilnom mobilizacijom, a do tada su mahom bili ustaše, domobrani, visoki funkcioneri NDH u Zagrebu i Sarajevu, te niži funkcioneri u celoj BiH. Dakle, kolaboracionisti okupatora, i to do te mere da su direktno od Himlera tražili formiranje dobrovoljačke SS Handžar divizije, koja je u pripremama za Istočni front protiv Sovjetskog Saveza vršila pokolje Srba u Podrinju.
Da, četnici jesu izvršili strašan osvetnički pokolj muslimana u Podrinju početkom Drugog svetskog rata i, kao i veliki zločin u Srebrenici, danas ga nazivaju jednim od 12 genocida nad bošnjačkim narodom. Prirodno, rane svog roda najviše bole, ali kao što prećutkuju svoje zločine u srpskim selima oko Srebrenice, tako ne spominju ni muslimanske Šuckore i Zeleni kadar, koji su čistili Podrinje od Srba pred napad Austrougarske na Srbiju u Velikom ratu. Da i ne govorimo o ustašama u Francetićevoj Crnoj legiji, koju su 60 odsto činili muslimani, i pred kojom su srpske majke sa decom u naručju skakale u nabujalu Drinu u sigurnu smrt. Područje oko Drine na granici između Srbije i BiH bilo je kroz istoriju često zona krvavih osveta, ali u ukupnom bilansu pokolja nije teško utvrditi na kojoj strani je bilo više žrtava, a na kojoj više zločinaca. Uprkos tome, ni magnum crimen (veliki zločin) u Jasenovcu ne zovu genocid, valjda zato što su u isto vreme Ademaga Mešić i Džafer Kulenović ministrovali u Pavelićevoj vladi.
Trenuci za poštovanje
Bez obzira na istorijske činjenice, četnici su za Muslimane/Bošnjake ostali metafora zla, dindušmani, koji su došli iz „agresorske Srbije”, iako je četnika bilo i u BiH, a muslimana i u Dražinom štabu. Tokom minulog rata, Alijina ratna propaganda borce na drugoj strani fronta nazivala je „srbo-četnici” i „jugoarmada”. Van ovog šireg konteksta zaista je teško razumeti histeričnu reakciju sarajevskih medija i gradskog političkog vrha na Bajićev film o jednoj humanoj i patriotskoj akciji, pa ma čija da je bila.
Kako objašnjava autor filma, reč je o priči o dobroti srpskih seljaka koji su spasavali nepoznate ljude, negovali ranjene, delili sa njima poslednji zalogaj, onda im pravili pistu sa koje će poleteti u slobodu, a oni ostati u okupiranoj Srbiji čekajući odmazdu okupatora. Štaviše, filmska priča je ispričanu kroz prizmu porodične drame sinova i braće na suprotnim stranama, na tragu Ćosićevih Deoba. Gradonačelnica Benjamina Karić i kantonalni ministar kulture zauzeli su stav na neviđeno, i nije verovati da će ih bilo kakav odgovor iz Beograda razuveriti da nije reč o reviziji istorije i rehabilitaciji četništva, kao i da umetničko delo ne podleže političkim merilima i crno-belom pristupu prijatelj-neprijatelj. Naprotiv, biće apriori okvalifikovan kao „nastavak agresije”, „novi memorandum SANU”, „13. genocid” itd.
Izetbegovići, otac i sin su postavili standard: „Bosna će biti mirna tek kada Srbija bude dovoljno slaba”, „Sve zlo je Bošnjacima uvek stizalo iz Beograda”, „Srbi su loš narod”. Vučićevo slanje vakcina, hrane, finansijske pomoći, gradnju puteva, oni shvataju kao sitnu kompenzaciju za nesuđene ratne reparacije za „agresiju” i „genocid”. Svaki gest dobre volje za pomirenje i saradnju doživljavaju kao osećanje krivice i okajanje greha. I, evo, u Sarajevu, Bajić je prepoznat kao Vučićev dvorski reditelj. Treba to prihvatiti kao novu ili, samo tokom socijalizma, potisnutu realnost da će Bošnjaci i Srbi na četnike gledati drugim očima, kao i mnogo šta drugo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Suvišno je, pa i kontraproduktivno, da svaki čas oko svega i svačega polemišemo.
U konkretnom slučaju, sarajevski mediji treba da se obrate britanskom, francuskom i, posebno, američkom ambasadoru za mišljenje o temi filma „Heroji Halijarda” režisera Radoša Bajića. Ne verujem da bi se francuski ogradio od De Gola, britanski od kraljevih rođaka Karađorđevića. Ne verujem ni da bi se Majkl Marfi i Kristofer Hil ogradili od Trumanovog odlikovanja Draži Mihailoviću, jer su pretprošle godine iz ambasade učestvovali u odavanju zahvalnosti četnicima za spas oko 500 američkih pilota. A Sarajlije se ne bi usudile da uvrede ličnost i delo bivšeg predsednika supersile. Stav ambasade SAD je tamo generalno najviši kriterijum istine i u ovom slučaju bi delovao lekovito. Da, da ne zaboravimo, Truman je bacio atomsku bombu na Hirošimu, zapadni saveznici na čelu sa SAD su nas bombardovali osiromašenim uranijumom. A, eto, i Draža i četnici, kako god ko na njih gledao, imali su trenutke nadahnuća za poštovanje.
Izvor Politika
Naslovna fotografija: Sputnjik/„Kontrast studios”
BONUS VIDEO:
