Povodom premijere filma „Sveti Sava. Ruska boja na srpskoj zastavi”, u režiji Anželike Karetkine, pravoslavni studio „Spas”, Moskva, 2024.
Pišući jedne noći o suštini pravoslavlja, najveći srpski teolog poslednjih vremena, Sveti Ava Justin, definisao je i samu bit filma, ostavljajući tako trag o prvoj srpskoj bogonadahnutoj filmologiji: „Ovaj svet je i u celini i u pojedinostima – beskrajno iznenađenje za svako misaono biće, a najpre za čoveka. Hteo ili ne, čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet i čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja” (dr Justin Popović, Svetosavlje kao filosofija života, manastir Ćelije, 1953).
Shvatanje sveta i čoveka kao beskrajnog filma dramatičnih iznenađenja možda će iznenaditi i ponekog poznavaoca pravoslavne reči. Ali bilo bi i čudno da nije tako. Tvorački akt, treperenje svetlosti, raskrivanje svetih tajni, zvuk tanke žice duhovnog i netelesnog, traženje nevidljivog u vidljivom i obrnuto, pronalaženje istine u svetlu božanskog otkrivenja doista pripadaju svetosavskoj bogomisli. Autor navedenog odlomka o čoveku kao živom fotografskom aparatu nije, dakle, David Abeljevič Kaufman, alias Dziga Vertov, sovjetski kinograf, već prepodobni Justin Ćelijski, pravoslavni teolog i jedan od najvećih srpskih bogotražitelja. Sedamdeset godina kasnije ruska rediteljka Anželika Karetkina upušta se u filmsku hagiografiju najvećeg srpskog svetitelja na justinovski način. Ona otvara kivot ćelijskog sveca i jednog od sinova Svetog Save – simbola srpskog HH veka (Vladimir Dimitrijević) – idući ka dijahronijskoj sintezi srpskog i ruskog pravoslavlja u našem dobu.
Kako su u pitanju ista vera i filosofija života, ona u filmu otkriva, pažljivo i skrupulozno, iste korene i izdanke: „U telu naroda našeg, duše naše, isprepletane su među sobom kao korenje u zemlji iz koje raste jedno stablo, jedno drvo”, propovedao je Ava Justin. Jedan od učesnika u ovom filmu, profesor Miloš Ković, sažima svoj utisak ovako: „Meni je izuzetno važno to što ovo predstavlja pokušaj, i to uspešan, vraćanja na ono što se danas zove ‘fabričko podešavanje’, kako za Srbe, tako i za Ruse. Ovde je reč o najdubljim i skrivenim slojevima koje ovaj film naprosto prožima. Srbi i Rusi su jedno tkivo, bez obzira na sve naše različitosti”, veli Ković. „Ovde je reč o dubokom prožimanju naših naroda i kultura, dubinskih, drevnih slojeva ruske i srpske kulture, o onim najdubljim i nažalost skrivenim slojevima; ovaj film poručuje da su ruski i srpski narod – jedno, baš kao što su istovetna tkanja odora koje svi nosimo, ali i boje naših zastava.”
Ram hristolike duše
Na treće veče velikog srpskog praznika Svetog Save ove godine, Ruski dom u Beogradu premijerno je prikazao Karetkinin film. Bio je to zaista nesvakidašnji događaj! Sala Ruskog doma bila je mala da primi sve zainteresovane, mnogi su ostali na stepeništu inače studene januarske večeri, a publika se tiskala po foajeu i drugim prostorima. Sve je odisalo svečanošću prizora u kome će se uskoro pojaviti otac srpske nacije prvi put na ekranu onako kako zaslužuje, u svojoj istorijskoj i duhovnoj punini.
Autorka je, ispravno, krenula putem sinteze, koja se u modernom filmu naziva kompozit, tj. estetski organizovana forma raznorodnih izvora pokretne slike, od čisto dokumentarne, na celom autentičnom prostoru Savinih puteva i prosvetljenja, sredstvima audio-vizuelne mreže digitalnih tehnologija, preko promišljenih izjava naučnika, duhovnika i javnih ličnosti (Miloš Ković, Georgij Engelgart, Vitalij Tarasjev, braća arhimandrit Mihail i glumac Miloš Biković) do učitelja i dece iz srpskih sredina, duhovnih svetilišta srpskog pravoslavlja (od Studenice i Hilandara do Savine isposnice, Lelića, Ćelija i Hrama Svetog Save u Beogradu).
Nijedan bitan sadržaj svetosavskog kulta nije ispušten, među vekovima i odredištima uspostavljena je retka duhovna ravnoteža iz koje Savin lik izrasta kao sakralni i istorijski gorostas. Za 50 minuta ovog nesvakidašnjeg filmskog sažimanja saznaje se dovoljno široko gledalište o najvećem srpskom svecu i ocu srpske crkve i države, putovođi kroz vekove i večnost. Film, u principu, može i više, ali je njegovo svojstvo da sažima i odmereno gospodari vremenom. Da stvori ram (ivice filma u koje će prirodno stati odabrani sadržaj i prizori vidnog polja filma, koje ostaju izvan fizičkog prostora ekrana – Žan-Pjer Udar, filmski šav). Savino besmrtno delo takođe je gotovo neiscrpan izvor, ali u definiciji svetosavlja, koju daje Ava Justin, sadržan je i ram.
„Upražnjavajući ove (evanđelske – B. Z.) vrline čovek prerađuje dušu svoju iz ružne u lepu, iz mračne u svetlu, iz tamolike u hristoliku. I telo svoje pretvara u ram, koji uramljuje hristoliku dušu svoju”, piše Ava na istom mestu. Tako je ram zbilja postao deo prvog načela svetosavskog filma, jer se iza njega otkriva jedan inače nevidljivi svet, koji „obuhvata i ono što slika ne pokazuje, jedno odsutno polje, izvan ivica slike, koje gledalac dopisuje” (Udar-Stojanović). To je traženje „nevidljivog u vidljivom” (Justin), čime prvo načelo dobija svoj konačni smisao. Ima, naravno, još načela osim ovog, prvog, ali ne za ovu priliku, koja je bila izuzetna, jer je odisala mirom čuda. Sabor u Ruskom domu završio se zajedničkom himnom, koju su pevali „Fenečki biseri“ i brojna publika, unutar sale i napolju, na svetosavskoj suvomrazici, jednim glasom.
Ima li ovde reditelja?
Naravno da je ovakav film – koji obuhvata uzvišenu pojavu oca srpske nacije – zaslužio, u zemlji Svetog Save, sasvim drugačiju sudbinu. Umesto da bude prikazan na nacionalnom ekranu, kad se već nismo setili da film o Svetom Savi sami ikada snimimo, te da ga, tokom Svetosavske akademije s ponosom prikaže Javni servis (ili posle anemične prosvetno-pedagoške priredbe kakvu, inače, svake godine otaljava državna televizija na svom drugom, pomoćnom kanalu), film su nam snimili i prikazali Rusi u punom kapacitetu. I to kako dolikuje.
Po sebi se razume da sekularnom sveštenstvu Javnog servisa Srbije (RTS) ovakva ideja nije ni mogla pasti na pamet. S bolom se sećamo remek-dela ove kuće, TV serije Nemanjići u kome je Sveti Sava, prema rečima glumca koji ga igra, „običan mladić od krvi i mesa, kao svako od nas”. A nije (u čemu se čita ova notorna glupost) nego je princ Rastko bio mladenac svetorodan i neobičan, blagosloven još u ranom dobu izuzetnom umnošću i božanskom svetlošću prosvetljen da postane „novi Mojsije” svog roda i njegove države. Pa kako da to ne padne na um nikom od naših filmskih autora? I nijednom od državnih fondova koji se svake godine rasipaju na, biva, nacionalne teme?
Palo je, i te kako palo! Nedavno smo, na ovim stranama, mogli da se podsetimo da je naš najbolji televizijski i filmski reditelj Đorđe Kadijević, odmah posle svetskog Gran-prija za „Vuka Karadžića” (1988), kada je mogao da bira šta hoće da radi na televiziji, predlagao i nudio nacionalnu TV sagu o Svetom Savi, koju već beše odabrao i pripremio. Džaba. „Nije još vreme.” A kad je došlo vreme – došli su i komesari „druge Srbije” i doneli im Mihićevog Svetog Savu.
Dobro je naš svetac i prošao šta mu se sve dešavalo po beogradskim daskama i igraonicama srpske Atine. Provlačen je naš svetitelj kroz blato neke druge Srbije od one koju je bogonadahnuto stvarao pre 800 godina. I evo, prolazi i danas. Znam ja dobro Javni servis Srbije i njegov imprimatur. Ne znam samo kako se još ne nađe ijedna od tri preostale nacionalne frekvencije da na sva svetosavska zvona objavi ovaj sjajni mali, a veliki film. Da sazna onaj ko još ne zna zašto Svetog Savu slavimo i uzdižemo. Ovako, Ruski dom nam je održao mirnu lekciju iz kućnog odgoja i nacionalne samosvesti.
Samoubistvo Zapada
Pravi skandal se, međutim, dogodio dve večeri kasnije. Udar na pravoslavlje i slobodu filmskog stvaralaštva je došao iz bela sveta i još odjekuje. Srpski i ruski, svetski glumac Miloš Biković izbačen je iz famozne treće sezone hit serije HBO „Beli lotos” zbog jedne od ludorija pobesnelih ukrajinskih kvislinga, koji su 24. januara tužili Bikovića što ima ruski pasoš i što „podržava ruski genocid i krši međunarodno pravo”. Ovakva fenomenalna budalaština začinjena je i drugim gresima ovog glumca, kao što je njegovo „pojavljivanje u ruskim emisijama snimljenim na teritoriji okupiranog Krima” (!). „Da li je u redu da radite sa osobom koja podržava genocid i krši međunarodno pravo?”, pitali su tada iz ukrajinskog Ministarstva inostranih poslova. „Dragi HBO, da li zaista podržavate genocid?”, koliko juče je dosoljavao londonski Dejli mejl.
Umesto da ih pošalju gde im je mesto zbog apsurdnog i banditskog napada na slobodu stvaralaštva i pećinskog mešanja u nezavisnu (?) produkciju jedne od najvećih svetskih platformi, iz HBO poslušno odgovaraju: „Odlučili smo da raskinemo saradnju sa Milošem Bikovićem i uloga će biti preinačena i dodeljena drugom glumcu” (Varajeti). Ovo će ostati za večna vremena. Sav pošten svet (a još ga ima!) zgražava se nad takvim nečuvenim, neandertalskim postupkom. Uopšte više nije važna obest Zelenskog i njegovog jednako pomahnitalog malog Gebelsa Kulebe, koji prisiljavaju većinu zapadnih medija da slušaju i izvršavaju njihove ne gluposti nego otvoreni, nacistički Befehl zum Einsatz!
Antihrist je bacio rukavicu u lice slobodnom svetu. On hoće svetski kulturni rat i imaće ga. Šta ćemo sa Gazom i čudovišnim genocidom koji ovog časa bode oči celom čovečanstvu? Kakve je uzvratne mere preduzeo empatični HBO prema glumcima sa izraelskim i američkim pasošima ili onima među njima koji nisu namenski osudili ovu katastrofu stoleća? Što se mene tiče, o HBO postojanju neću više objaviti ni jednu jedinu reč, kao što sam, pre nekoliko godina, posle uvođenja onog rasističkog kodeksa, prestao da pominjem i Oskara. Neće se gospoda, naravno, mnogo uzbuditi zbog toga, ali da je sreće, trebalo bi da tako postupi svako ko, širom sveta, koristi javnu reč. Što se Bikovića tiče, odgovorio je odmah časno i uzbudljivo (vidi antrfile), sasvim u svojstvu čoveka, umetnika i profesionalca, ali i u duhu Svetog Ave Justina, koji je još davno prozrevao ovo samoubistvo Zapada:
„Odrastao sam u zemlji razorenoj ratom. Kada sam imao 11 godina, dane i noći sam provodio u skloništu, dok je bombardovana moja zemlja i moj rodni grad. Takvu pustoš nikad nikome ne bih poželeo. Svakim danom je sve više sukoba svuda u celom svetu. Svaki od njih je različit. I svaki od njih je strašan. Voleo bih da svi oni prestanu i da pobedi princip ljubavi. Danas se protiv mene vodi ciljana kampanja, koja kroz spoljni uticaj stvara ozbiljan presedan, bacajući senku na suštinu umetničke slobode. Rezultat takvog narativa je trijumf besmisla i poraz umetnosti! Počastvovan sam što sam izabran da budem deo ‘White Lotus’-a, TV serije koju veoma uvažavam i uz kolege koje izuzetno poštujem. Ipak, moje učešće u njoj nije moguće iz razloga koji su van domena kulture, i ja se neću poklanjati narativu koji ugrožava moj integritet. Želim da zahvalim svima koji su bili uz mene, a mojim kolegama želim veliki uspeh u novoj sezoni. Uprkos svemu, ja i dalje verujem da umetnost leči i da može da ujedini čovečanstvo. Stoga će moja uverenja i moja posvećenost umetnosti ostati nepromenjeni.”
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: RT Balkan/Nevena Ergić
BONUS VIDEO:
